Apstraktne slike
2009 - „Potka je večito kruženje istog, a osnova je ljudska patnja.“ (pesma starih Slovena) Moja umetnička praksa istražuje mogućnosti i granice slikarstva, kako unutar formalnog okvira specifičnosti slikarskog izraza tako i kao medij za prevazilaženje i problematizovanje egzistencijalnih pitanja. Platno je za mene osnova koja svedoči o životnim iskustvima. Radovi su podeljeni u cikluse koji se nadovezuju i služe za prevođenje interesovanja prema apstraktnoj umetnosti u lična svedočanstva, presek stanja i produkciju podsvesnog znanja. Za mene je slikarstvo terapija, ali dok koristim različite tehnike i vidove saradnje interesuje me na koji način i kakvu komunikaciju slika može da proizvede u okvirima savremene umetnosti. Ispitujem narative koje doživljavam: nervni slom, depresija, studiranje, oporavak, rad u timu (umetnički kolektiv Šok zadruga), bavljenje i drugim poslovima pored umetničkih da bi se opstalo, odlazak u inostranstvo, rehabilitacija, dalji razvoj rada. Njih koristim kao predmet onog nevidljivog što ostaje u životu svake svesti, nabrajam ih, činim ih vidljivim. Serija apstraktnih slika predstavlja vid dnevnika koji vodim od 2009. do danas (intimne beleške).

Ako bismo svi stavili maske...
(Izložba u galeriji SULUV, Novi Sad, decembar 2018. Realizacija nagrađenog projekta na konkursu Inkluzivne galerije ŠOSO „Milan Petrović“) Glavna tema su kostimi i maske. Izložba je imala za zadatak da demonstrira i pokaže da, uprkos našim razlikama, pod maskama svi smo jednaki. Ako bismo svi stavili maske... naše razlike bi ukinule jedna drugu u simfoniji boja i kostima. Slike-objekte čine dve grupe: Prva je grupa portreta pod maskama, iza kojih su skrivene osobe sa invaliditetom. Imala sam priliku da ih fotografišem tokom jednog novogodišnjeg slavlja u prostorijama Radnog centra škole „Milan Petrović“ u Novom Sadu. Drugu grupu čine radovi na kojima su prikazane kostimirane cele figure preuzete iz porodičnih foto albuma. Svi portreti prezentovani su uz dozvole uključenih osoba. Radovi su prikazani sa obrnutim stranama. Izvor osvetljenja, montiran iza prikazanog predmeta (svetlosna kutija), omogućava da se na površini preslika prednja strana, koja je preuzela ulogu zadnje. Tako je publika mogla istovremeno da posmatra dve strane jedne slike. Izložba je bila zamišljena i izvedena na način koji je u potpunosti bio dostupan osobama sa invaliditetom. Mračniji ambijent u galeriji, neophodan za bolji efekat veštačkog osvetljenja u svetlosnim kutijama, dodatno je aludirao na izazove sa kojima se suočavaju slabovidi. Slike-objekti bili su postavljeni na visini koja je adekvatna za osobe u invalidskim kolicima. Time je projekat želeo dodatno da podigne svest o problematici pristupačnosti galerijskih i muzejskih prostora, te i samih likovnih dela, osobama sa različitim oblicima invaliditeta. Umesto klasičnog otvaranja izložbe, bio je maskenbal.

Filmska slika i stvarnost (2)
(Radovi realizovani namenski za XIII Bijenale Akvarela u Zrenjaninu (2019). Kustos Miroslav Karić) „Filmska slika je fenomenološki i komunikacijski jednostavnija od kompleksnije životne ’slike’: mi lakše i sa daleko više sigurnosti pamtimo kadrove sa ekrana nego prizore iz života.“ Ranko Munitić Bavim se ispitivanjem „ogledanja“ filmskih kadrova u stvarnosti i obrnuto, kao naše vidne težnje da živimo „filmske scene“, dok film biva inspirisan stvarnošću. Interpretacija filmskih slika ima za cilj da istakne možda jedinu razliku, a to je mogućnost „zamrzavanja“ trenutka, kadra, i potpunog fokusiranja na isti; dok je stvarnost neprestana, nikad zaustavljiva, pulsirajuća bujica pokreta. Realizujem četiri nova rada, nadograđujući tako prvu seriju iz 2015. Ove radove karakteriše kombinacija digitalne štampe, veza i svetlosne kutije. U slici-objektu Slatki film, naknadno ugrađujem senzor koji pruža prvo apstraktnu interpretaciju prepoznatljivog kadra iz istoimenog filma D. Makavejeva, a prilikom približavanja posmatrača, odaje se cela slika filmskog kadra. Iz teksta o seriji radova: „U dobu kada je ’tehnička reprodukcija’ umetničkih dela prerasla u hiperprodukciju medijskih sadržaja, njihova sveprisutnost svakodnevno se upisuje i konstituiše naš svet života. Pogled unazad pokazuje da je film u tome odigrao presudnu ulogu (a danas mu se kao brže i delotvornije pridružuju reklame, klipovi na internetu, igre, rijaliti…). [...] Prizori predstavljeni na digitalnim printovima potom su aproprisani. Aproprijacija se zbiva intervencijama bojom i vezom. Vez kao vrsta ručnog rada pripada paradigmatičnim ženskim rutinama koje su istorijski višestruko definisale ženski prostor, kao prostor rada, dokolice i obrazovanja. Praktikovanje ove, čini se zaboravljene veštine, iako u jednom hotimice slobodnom, pravilima nepodvrgnutom obliku, otvara mogućnost rodnog čitanja ovih aproprijacija. Jer o vezu se pisalo i kao o obliku tajnog, magijskog pisma kojim se žene upisuju u kulturnu istoriju.” (Silvija Dražić, filozofkinja)