Nikola MARKOVIĆ

Prema poslednjim podacima Zavoda za statistiku, prosečna zarada bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, isplaćena u aprilu 2008. Godine iznosi 32.562 dinara.

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna potrošačka korpa je u aprilu 2008. godine iznosila 30.110 dinara.

Kao i svaki prosečan čovek u Srbiji i ovaj čovek nema rešeno stambeno pitanje. Kada se oduzme potrošačka korpa od prosečne plate ostaje 2452 dinara raspoloživo za ulaganje u stan. Prosečan stan u Beogradu ima 60 m2 i košta 75.000 eura. Rata iznosi oko 420 eura na period otplate od 20 godina. Za ovakav kredit potrebno je imati mesečna primanja od 840 eura.

Ovakvi uslovi onemogućavaju bilo kakav stambeni kredit čoveku sa prosečnom platom, jer je za podizanje kredita potrebna plata veća od prosečne plate u Srbiji. Ali ako zanemarimo tu činjenicu, on bi mogao sa svojom mesečnom ratom od 2.452 dinara da kupi stan veličine 4.3 m2.

Rad „Četiri koma tri“ predstavlja stan čija je kvadratura dobijena prethodnom računicom. To je instalacija nemogućeg životnog okruženja, ali dobijenog iz realnih predpostavki, i postavlja pitanja uslova i cene koju u tranzicionom društvu plaćamo za (ne)vidljivi napredak.

Instalacija je «stambeni» prostor prosečnog građanina Srbije početkom 21. veka dimenzija 2 x 2,15 x 2,60 m. U prostoru stana rasporedjen je sav uobičajeni mobilijar (krevet, stolica, sto, WC šolja, odvod za tuš, mobilni frižider i šporet...) onako kako mu prostor to dozvoljava. U tom enterijeru nalaze se i «prosečne mesečne potrbe» (čaša piva, 1l mineralne vode, sirup od malina, 30 pakli cigareta, 30 komada krompira, novine kupljene svakog trećeg dana...) životnih namirnica.

Prosečan građanin Srbije, prema potrošačkoj korpi Ministarstva trgovine, pije jednu čašu piva mesečno, čašu kisele vode nedeljno i troši osam listića toalet-papira dnevno. Dovoljan mu je jedan krompir svaki dan, novine kupuje svaki treći dan, a vozi se gradskim prevozom dva puta nedeljno. Potrošač zna da vodi računa i o higijeni, pa na dan troši čak tri grama šampona i četiri grama sapuna.

Ovo su podaci prema kojima ovo ministarstvo računa životni standard. Iako svako može da proceni koliko ova statistika odgovara stvarnosti, u vladi i dalje sa ponosom ističu da ovako koncipiranu potrošačku korpu skoro u celosti pokriva prosečna plata.

Nerešiv je rebus kako industrija piva nije propala do sada, a ako je lista sastavljana prema realnim potrebama, pitanje je otkud 30 pakli cigareta u mesečnom troškovniku. Zanimljivo je i to da statističari smatraju kako sa pola litra deterdženta može da se opere sve posuđe korišćeno tokom meseca, a veruju i da tipičan Srbin ne pojede više od 150 grama hleba na dan. U prosečnoj korpi su i izdaci za odeću i obuću, dok u minimalnoj korpi takvih troškova uopšte nema, kao da je moguće da porodica apsolutno nikada ne kupuje ove artikle.

Primera radi, samo za prevoz do posla ili škole i nazad četvoročlana porodica mesečno treba da potroši 4.000 dinara ako kupuje karte ili oko 3.000 ako koristi markice, za razliku od 1.600 dinara koliko predviđa statistika. Treba pazariti i bar dvostruko više hleba nego što piše u potrošačkoj korpi, kao i sredstava za higijenu. Ma koliko šala zbijali na račun čistoće građana, "podatak" da prosečna osoba u Srbiji mesečno koristi 2,5 pakovanja toalet papira u listićima za koje potroši ukupno 18 dinara bez ikakve sumnje je netačan, skoro koliko i tvrdnja da se alkohol konzumira "na kašičicu". Tvorci potrošačke korpe ne znaju ni za mobilne telefone kojih u Srbiji ima nekoliko miliona, a veruju da tipična porodica ne pravi račun za fiksni telefon veći od 220 dinara. Po njima, građani se ne voze ni svojim kolima jer ne plaćaju gorivo, a pošto prevoz koriste izuzetno retko, najverovatnije svakodnevno pešače do posla.

Ako se ovome dodaju i izdaci za sokove (kojih nema u korpi, izuzev litra sirupa od maline), voće (statistika predlaže 2,5 kilograma jabuka i tri-četiri banane mesečno po osobi), izlaske, grejanje i ostale potrebe, ukupna suma koju prosečna četvoročlana porodica svakog meseca mora da potroši prelazi 30.000, a neretko i 40.000 dinara. Ako bi se tome dodali i troškovi za letovanje, kredite, nabavku automobila i ostale izdatke koji su se nekada i u Srbiji smatrali normalnim, računica bi pokazala da naš standard nije ni blizu toga da jedna plata podmiruje prosečne mesečne potrebe četvoročlane porodice.

Rad „Četiri koma tri“ prikazuje situaciju nemogućeg koja je prevedena u socialno-ekonomski sistem i promovisana kao jedino rešenje „za sve vaše probleme“.

||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||

Nikola Marković je rođen 1979. godine u Kopru, Slovenija. Magistrirao 2008. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu,  kod prof. Čedomira Vasića.
Samostalne izložbe uključuju: O molekulu, ogradi za pse i lažnim plažama, Galerija Zvono (2009), Nova slika (sa Jamezdinom i Nenadom Kostićem), Galerija Vinko Perčić, Subotica (2009), Efekat agonista, Galerija savremene umetnosti, Smederevo (2008), Crteži, Cultural City Network, Graz (2008), We ain’t tired yet sex and death, Galerija Doma omladine, Beograd (2008), Layer via copy, Galerija Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, Beograd (2008), Efekat agonista, Galerija FLU, Beograd (2008), Bez naslova (sa Jamezdinom i Draganom Đorđevićem), Magacin u Kraljevića Marka, Beograd (2007), Untitled No.1, Galerija Doma kulture Studentski grad, Beograd (2004) Grupne izložbe: Aprende serbio en 15 obras, Centro civico universidad, Saragosa (2010), Za ovu izložbu Sofija!, Galerija FLU, Beograd (2009), RE:RE:Residence Revisited, Galerija SKC, Beograd (2009), Aprende serbio en 15 obras, Gallery Centro experimental de Arte y Pensamiento, Madrid (2009), Slika unedogled, Galerija FLU (2006). Rezidencijalni boravci: Cultural City Network, Graz (2008), Cité des arts, Pariz, (2005). Nagrada: Produkcija rada na konkursu za nagradu Mangelos 2008 .

Kontakt: nicolas.markovich(at)gmail.com

Web: http://www.flickr.com/photos/nikola_markovic/