Et in Arcadia ego (based on true stories)
Razgovor sa Nebojšom Milenkovićem povodom izložbe Et in Arcadia ego (13. Jul – 24. Avgust 2018), publikovano u katalogu Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (Izdavač: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2018.). …Nebojša Milenković: Kako bi odgovorio na tvrdnje da tvoje slikarstvo predstavlja fetišizaciju nagog ženskog tela? Pri tom, ima li se u vidu da su tvoji modeli uglavnom lepe, mlade žene – svakako se ne može zanemariti ni fenomen komercijalnosti, naravno, ne mislim u pežorativnom smislu. Boris Lukic: Ako pod fetišizacijom podrazumevamo kreiranje entiteta za koji se veruje da ima nadprirodne moći nad drugima, onda svakako da. Suština i jeste u tome što, kako se ta priroda menja, tj. naš pogled na nju, menja se i celo društvo. Ako pogledate kroz istoriju možete da primetite važnost teme o kojoj govorimo. To što su moji modeli mlade lepe žene je nameran trik, ili prevara, kako bi se posmatrač uvukao u zamku. Problemi koji su postojali sa ovom temom do sada aktiviraju kod posmatrača određene predrasude i očekivanja. U momentu kad sebi dozvoli da bude uhvaćen u zamku, posmatrač počinje da se nalazi u ideji koja mu je servirana kao kontranapad. Za mene je fascinacija lepotom veo koji pokriva noćnu moru. Kao kod Hičkoka. Poput ideje o fascinantnom stvorenju, kojem, ako ne želite da nastradate, ne smete previše ni da se približite. Komercijalnost jeste naše stanje duha. Ja ga samo koristim kao deo alata i, kao što sam već rekao, konstruišem kao vernu varalicu na koju treba da upecam veliku ribu. Na ovoj izložbi se nalazi rad pod nazivom BEAUTY = CAPITAL, koji i naslovom govori o tome. Ostatak se nalazi u doživljaju/čitanju rada…

Et in Arcadia ego (based on true stories)
Razgovor sa Nebojšom Milenkovićem povodom izložbe Et in Arcadia ego (13. Jul – 24. Avgust 2018), publikovano u katalogu Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (Izdavač: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2018.). …Nebojša Milenković: Kako biraš i(li) nalaziš modele, i da li su modeli na tvojim slikama subjekti ili objekti koji ne prestaju da budu ni subjekti – ili, parafraziraću naslov slavne knjige Džudit Batler (Judith Butler), i na tvojim slikama imamo posla sa telima koja nešto znače? Boris Lukic: Odnos i saradnja sa modelom su za mene od najvišeg značaja. Sve je počelo sa nekoliko bliskih prijateljica, posle čega se proširilo na osobe koje do tada nisam poznavao, a koje su u mom radu našle komforan prostor u kom su želele, ili morale da budu. Zapravo, u celoj priči proces te saradnje je najbitniji. Stvar počinje kao razgovor/intervju između mene i modela koji ima za cilj da se model direktno uključi u stvaranje slike. Na taj način, ako je moguće, model se iz pozicije objekta transforimiše u ulogu subjekta. Umesto da pasivno prenosi umetnikovu ideju, model se, pre svega verbalno, odlučuje za poruku koju želi da prenese (ispiše na svom telu) i tako postavi temelj budućeg rada. Natpis na telu je uvek i isključivo odluka modela! U odnosu na to šta one žele da kažu, ja se postavljam prema rečenom i konstruišem sliku koja, utemeljena na modelu kao nosiocu, komunicira sa (najčešće) evropskom istorijom slikarstva, filmom, literaturom, verovanjima, istorijom i slično. Ovakvim procesom želim da stvorim slikarstvo koje je tradicionalno po formi i vrlo istinito i savremeno u sadržaju. Bilo bi ispravno reći da svoje modele biram po onome šta imaju da ispričaju, mnogo pre nego po tome kako izgledaju!...

Et in Arcadia ego (based on true stories)
Razgovor sa Nebojšom Milenkovićem povodom izložbe Et in Arcadia ego (13. Jul – 24. Avgust 2018), publikovano u katalogu Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (Izdavač: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2018.). …Nebojša Milenković: Sudeći po natpisima o kojima govoriš, ali i atmosferi koju isijavaju - tvoje slike imaju ambiciju da ukažu na traumatska mesta / mesta traume? Da li je, ako je moja početna teza tačna, slikarstvo za tebe sredstvo prevazilaženja traume ili pak neka vrsta ponavljanja iste? U tom kontekstu, da li i samim modelima pristupaš kao svojevrsnim ready made-ima ili pak prema pričama koje nastojiš da ispričaš imaš i lični odnos? Boris Lukic: Da, moglo bi tako da se kaže. Ona/on se pojavljuju kao subjekti o čijoj traumi je reč. Ponavljajući je, tj. vraćajući se na „mesto zločina”, pokušavamo da se sa njom suočimo i ako je moguće da je prevaziđemo, ili bar da ostvarimo neku vrstu komunikacije. Po svedočenju modela upravo se to i desi. One često postaju oslobođene tereta o kom smo pričali. Možda je to jedan od razloga zašto mi se modeli vraćaju i zašto sa njima najčešće imam dugoročnu saradnju. Moje slike, pre svega, okreću drugačiju vrstu fokusa na model, i to je ono što je bitno. Ceo ovaj proces mene podseća na jedan okultni običaj iz Bosne koji se zove salivanje strave. U tom verovanju, osoba koja je imala tešku traumu, odlazi kod neke vrste seoskog maga, najčešće starije ženske osobe, koja kroz određene rituale oslobađa tu osobu preživljenog straha. Zanimljivo je to da se kroz obavljanje tog obreda topi olovo koje, po verovanju, kada se ohladi i stvrdne prikaže scenu traume zbog koje je ta osoba došla. Nešto slično se dešava i sa mojim radovima. Najčešće oni ostanu poput stvrdnutog olova koje nosi oslikan trag o nečemu važnom. Priče koje želim da ispričam su duboko lične, proživljene. Ali kao takve one nisu samo moje. Često ih prepoznam i kod drugih ljudi. Iz nekog razloga budem jako srećan kada se to desi. Otuda potreba za modelima, za intervjuima, za nekom vrstom ogledala, sa iskrenom verom da će se isti proces desiti nekome ko bude posmatrao završen rad na nekoj izložbi ili prosto na nekom zidu/prostoru. Možda bi bilo najtačnije reći da smo moji modeli i ja vrsta nekog ready made kolaža…