BRAIN PICTURES
Multimedijalna instalacija (fMRI sken, video, fotografija, objekat), 2016, promenljive dimenzije Umetnost kao dinamički patern aktivacija posebnih neuralnih mreža Poslednje tri godine se intenzivno bavim studijama u okviru polja kognitivnih nauka, kao i odnosom kognitivnih nauka i umetnosti. Tokom tog perioda, realizovao sam nekoliko projekata, od kojih jedan nosi naziv STANJA SVESTI, u kome sam instraživao kako iskustvo oblikuje naš identitet pomoću neuroplasticiteta i epizodnih/semantičkih sećanja (konstruisanje autobiografskog ja, Antonio Damasio Self comes to Mind) koristeći metodologiju video dnevnika Jonasa Mekasa, kao i Džojsov roman toka svesti. Slike mozga je multidisciplinarni istraživački projekat koji povezuje naučne metodologije i znanja sa umetničkom praksom istovremeno konstruišući kontekst za preokret pojma umetničke produkcije, umetničkog objekta i posmatranja umetnosti ka novom ideološkom okviru zasnovanom na ispitivanjima kognitivnih nauka. Ontološki preokret se ogleda u tome da je umetničko delo određena aktivacija paterna neuralnih mreža koje mogu da budu aktivirane kako spoljnim tako i unutrašnjim stimulusima. Ovakvo shvatanje umetnosti gde posmatrač igra krucijalnu ulogu vodi dalje ka epistemološkim, sociološkim, političkim i ekonomskim implikacijama koje projekat ispituje. Takođe, značajna pitanja koja izložba postavlja su i etičke prirode korišćenja tehnologije, interfejsa mozak-mašina, kao i mogucnost nadgledanja tuđih misli i opasnost od ukidanja privatnosti mišljenja subjekta. Moja umetnička praksa se sastoji u dvostrukom istraživanju mozga, prvo je takozvani naučni pristup iz trećeg lica, a drugi subjektivističko-poetski pristup iz prvog lica. Još jedna slična podela se odnosi na strukture neuralne aktivnosti i fenomena koji proizilaze iz njih. Izložba Slike mozda sastoji se iz pet grupa radova povezanih porodičnim sličnostima. Radovi na izložbi su u stalnom dijalogu dodajući mnogostruke slojeve mogućih značenja i pitanja: Portret umetnika u mladosti, Slike mozga, Jedna ili beskonačan broj stolica, Mreža neurona i BMIP. Skenovi mog mozga u svrhu ispitivanja i radova, MRI (magnetna rezonanca) su nastali u Beogradu, fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca) u Frankfurtu, a TMR (trans kranijalna magnetna simulacija) u Beču.

STATES OF MIND
Prostorna video instalacija (lična video arhiva), 2016, promenljive dimenzije States of Mind je dugogodišnji projekat, koji kao polazne reference uzima Jonas Mekasov metod filmskog dnevnika, kao i Džojsov roman toka svesti. Svest je sveukupnost doživljaja i psihičkih procesa koji se odvijaju u mozgu pojedinca (oseti, opažaji, sećanja, mišljenje, predstave, asocijacije, potrebe i sl.) Po definiciji, percepcija utiče na svest, a svest na formiranje sećanja, pritom imajući u vidu da percepcija nikada nije pasivno primanje impulsa iz spoljašnjeg sveta u formi nadražaja, već aktivno konstruisanje sveta, projekcija na "stvarnost," i situiranje nadražaja u koherentni svet, a u odnosu na naše trenutno emotivno raspoloženje, kao i misaoni tok u čijoj sekvenci smo primili nadražaj. Mi pronalazimo, ili bolje rečeno, zadajemo značenje, smisao i funkcije tih i takvih nadražaja. Iako sećanja nikada nisu objekivna, od suštinske su važnosti za konstituisanje identiteta. Fragmentarni i sekvencijalni pristup koji sam izabrao za konstruisanje autibiografskog Ja (autobiographical self kod Antonia Damasia u knjizi Self Comes to Mind) služi da se dodatno naglasi mogućnost drugačijih interpretacija pojedinačnih fragmenta, koje u drugačijem kontekstu mogu da imaju drugačije značenje, kao i zbog strukturalne sličnosti sa sećanjima. Svaki put kada se sećamo nekog određenog iskustva, zapravo se sećamo sećanja na to iskustvo, a ne samog iskustva, a onda to stanje obojeno trenutnim raspoloženjem opet "upisujemo" na isto fizičko mesto u mozgu. Zbog ovakvog vida rekurzivnosti, jednom konstruisanih sećanja moguće je tretirati poremećaje koji se tiču trauma na primer, i promeniti, kako sećanja tako i emocije koje ih prate. Od preseljenja u Beč zarad studija, uvek sa sobom nosim fotoaparat. Na vrlo specifičan način, u vidu video materijala, dokumentujem stanja sopstvene svesti, nekada inspirisan sadržajem koji dolazi od spolja, a nekada potaknut misaonim procesom koji dolazi iznutra. Sadržaj tih video-zapisa, u trajanju od 3 ili 4 do 30-ak sekundi varira od trivijalnih komentara na koje me je "isprovociralo" nešto iz spošljanjeg sveta, preko poetičkih kontrapunkata, osećanja, filozofskih i političkih opaski koje mi se vrzmaju po glavi, sve do ideja za umetničke radove. Interesantan aspekat same arhive je i to što ona nije fiksirana, već se svakodnevno povećava, a trenutno broji preko 6.000audio-video sekvenici. Korišćenje različitih algoritama za predstavljanje dokumentarnih materijala iz arhive, koji treba da podražavaju svest, inspirisana je trenutnim razvojem na polju veštačke inteligencije. Ovaj rad traži od posmatrača da participira u radu, da bude aktivan. Posetilac je pozvan da uspostavi svoju naraciju od zadatih fragmenta. Sekvencijalni i fragmentarni prilaz dokumentovanju ličnih misli i stanja svesti omogućava mi dekonstrukciju ličnog dnevnika i stvaranje novih narativa, kako kod posmatrača tako i kod samog sebe, jer budući da je ispovedno i iskreno, izrečeno nikada nije objektivno. Još jedan aspekat koji bih želeo da podrcrtam je rekurzivnost - prilikom našeg sećanja nekog događaja, mi se zapravo ne sećamo tog događaja, već našeg poslednjeg sećanja na taj događaj, što nas još više vodi u subjektivizam. Zbog nepreciznosti i načina čitanja arhiva, posmatraču, ali i meni samom je omogućeno da iznova isčitavam nove i iznenadne narative. Samom postavkom sam još više želeo da insistiram na fizikalnosti sećanja koja su pohranjena u mozgu ili na hard disku, u bliskoj budućnosti, kao i na njihovu međusobnu povezanost i uslovljenost.

Building Blocks from Happiness
Instalacija (uzorak krvi, nalaz, fotografija, cigle), 2015, promenljive dimenzije Prater (zabavni park u Beču) je igralište koje ljudi posećuju kako bi sebe učinili srećnijima. Koristim naučni metod i znanje u obliku pseudo-naučnog eksperimenta, koji se zasniva na merenju nivoa adrenalina i serotonina (povezan sa srećom, poznat i kao hormon sreće) iz spostvenog uzorka krvi nakon par vožnji u nekoliko igrački (mašina) na Prateru. Nakon vožnje, uzet mi je uzorak krvi i analiziran u laboratoriji kako bi pokazao nivo adrenalina i serotonina. Rezultati su korišćeni kao osnova za izgradnju zida uz referencu na aktuelno građenje zidova koji Evropu odbranjuju od imigranata i izbeglica. Svaka jedinica hormona postaje cigla u zidu. Ovim je postavljena paralela između sreće Evropljana i visine izgrađenog zida.