SLIKE - VELIKI FORMAT
1. EGO (Narcis) l ulje na platnu l 190 x 330 cm l 2016 + detalji 2. FORM l ulje na platnul 170 x 270 cm l 2015 + detalji 3. СВЯТОЙ МИР l ulje na platnu l 160 x 260 cm l 2015 + postavka u galeriji Zaista, u mediju se već sadrži i poruka. Prošlo je pola veka od kad je Maršal Makluan poručio da medij, a ne sadržaj, treba da bude ono čemu se mora posvetiti veća pažnja. Tako nam se postavlja pitanje kao publici, posebno kao umetničkoj publici, da li smo sazreli dovoljno da konačno pomerimo granice naše percepcije umetničkog dela, i uživanja u njemu, do razumevanja onoga što se nalazi dublje, ispod pojavnog? Tu se upravo nalazimo na nivou na kojem shvatamo da delo Borisa Lukića postaje slojevito i počinje da nam otkriva kompleksnost teme koja se očituje na aktovima sa natpisima. Značenje tih natpisa toliko je opšte, toliko puta smo ga bili svesni, da bi njihovo čitanje van konteksta u koje ih autor stavlja bilo besmisleno, lišeno snage. Takođe, ove reči nas već decenijama uznemiravaju opasnom mogućnošću da budu pogrešno upotrebljene, jer su puno puta bile pogrešno upotrebljene u dvadesetom veku, i smetale bi nam da ih vidimo na transparentima, zidovima, novinama, političkim kampanjama, vestima... ili na umetničkim delima koje te reči prikazuju u pomenutim kontekstima. Ali šta se sa svim tim pojmovima dešava kada su oni parole na nagom ženskom telu, krici koje svaki model sam za sebe odabira? Vratimo se pitanju medija, sredstva, nosioca poruke. U slučaju dela Borisa Lukića, na prvom nivou taj medij je slika (painting), ulje na platnu. Šta nam ono poručuje? Svakako nastavak vekovne tradicije zapadnoevropskog slikarstva, posebno figuracije, akta. Nije li Lukić učio od velikih majstora u nadi da će prvo kao posmatrač, a zatim i kao slikar, pomeriti granice koje smo spomenuli kao granice koje i publika mora pomeriti? Da li je percepcija akta evoluirala, i da li smo spremni za novo čitanje? Ispod pojavnog, ispod "ulja na platnu", nalazimo medij koji je i u likovnom smislu nosilac poruke. Žensko telo postaje ono što je prvobitno bilo platno, a slikarski posao, rad sa četkicom, je ono što na ovom dubljem nivou postaje natpis. Ne nasumičan natpis, ne slučajan i ne bez jake veze sa modelom - jer ovi natpisi su poruke modela, a ne poruke slikara. Da li je time žena progovorila sa slike, i konačno uzela ulogu nosioca poruke? Lukićeve slike nisu samo nastavak tradicije zapadnoevropskog akta, ali su nastale kao posledica pažljivog čitanja te tradicije sa namerom da se ona produži na inovativan način. U duhu vremena, žena u ulozi modela prestaje biti nemi objekt namenjen isključivo muškom posmatraču. Dr Vladimir Dimovski

SLIKE - SREDNJI I MALI FORMAT
1. СВЯТОЙ МИР l ulje na platnu l 65 x 40 cm l 2015 2. I AM NOT YOUR SLAVE l ulje na platnu l 150 x 110 cm l 2016 3. The Three Graces l ulje na platnu l 150 x 110 l 2015 Zaista, u mediju se već sadrži i poruka. Prošlo je pola veka od kad je Maršal Makluan poručio da medij, a ne sadržaj, treba da bude ono čemu se mora posvetiti veća pažnja. Tako nam se postavlja pitanje kao publici, posebno kao umetničkoj publici, da li smo sazreli dovoljno da konačno pomerimo granice naše percepcije umetničkog dela, i uživanja u njemu, do razumevanja onoga što se nalazi dublje, ispod pojavnog? Tu se upravo nalazimo na nivou na kojem shvatamo da delo Borisa Lukića postaje slojevito i počinje da nam otkriva kompleksnost teme koja se očituje na aktovima sa natpisima. Značenje tih natpisa toliko je opšte, toliko puta smo ga bili svesni, da bi njihovo čitanje van konteksta u koje ih autor stavlja bilo besmisleno, lišeno snage. Takođe, ove reči nas već decenijama uznemiravaju opasnom mogućnošću da budu pogrešno upotrebljene, jer su puno puta bile pogrešno upotrebljene u dvadesetom veku, i smetale bi nam da ih vidimo na transparentima, zidovima, novinama, političkim kampanjama, vestima... ili na umetničkim delima koje te reči prikazuju u pomenutim kontekstima. Ali šta se sa svim tim pojmovima dešava kada su oni parole na nagom ženskom telu, krici koje svaki model sam za sebe odabira? Vratimo se pitanju medija, sredstva, nosioca poruke. U slučaju dela Borisa Lukića, na prvom nivou taj medij je slika (painting), ulje na platnu. Šta nam ono poručuje? Svakako nastavak vekovne tradicije zapadnoevropskog slikarstva, posebno figuracije, akta. Nije li Lukić učio od velikih majstora u nadi da će prvo kao posmatrač, a zatim i kao slikar, pomeriti granice koje smo spomenuli kao granice koje i publika mora pomeriti? Da li je percepcija akta evoluirala, i da li smo spremni za novo čitanje? Ispod pojavnog, ispod "ulja na platnu", nalazimo medij koji je i u likovnom smislu nosilac poruke. Žensko telo postaje ono što je prvobitno bilo platno, a slikarski posao, rad sa četkicom, je ono što na ovom dubljem nivou postaje natpis. Ne nasumičan natpis, ne slučajan i ne bez jake veze sa modelom - jer ovi natpisi su poruke modela, a ne poruke slikara. Da li je time žena progovorila sa slike, i konačno uzela ulogu nosioca poruke? Lukićeve slike nisu samo nastavak tradicije zapadnoevropskog akta, ali su nastale kao posledica pažljivog čitanja te tradicije sa namerom da se ona produži na inovativan način. U duhu vremena, žena u ulozi modela prestaje biti nemi objekt namenjen isključivo muškom posmatraču. Dr Vladimir Dimovski

RADOVI NA PAPIRU
1. STATERA -ulje na papiru l 59 x 42 cm -akvarel, tuš i pastel na papiru l 125 x 180 cm l 2016 2. BE BRAVE l ulje na papiru l 30.5 x 30.5 cm svaki l 2015 3. TRUTH - akvarel l 29.5 x 19.5 cm - akvarel l 56 x 37 cm - ulje na papiru l 35 x 25 cm 2015 Zaista, u mediju se već sadrži i poruka. Prošlo je pola veka od kad je Maršal Makluan poručio da medij, a ne sadržaj, treba da bude ono čemu se mora posvetiti veća pažnja. Tako nam se postavlja pitanje kao publici, posebno kao umetničkoj publici, da li smo sazreli dovoljno da konačno pomerimo granice naše percepcije umetničkog dela, i uživanja u njemu, do razumevanja onoga što se nalazi dublje, ispod pojavnog? Tu se upravo nalazimo na nivou na kojem shvatamo da delo Borisa Lukića postaje slojevito i počinje da nam otkriva kompleksnost teme koja se očituje na aktovima sa natpisima. Značenje tih natpisa toliko je opšte, toliko puta smo ga bili svesni, da bi njihovo čitanje van konteksta u koje ih autor stavlja bilo besmisleno, lišeno snage. Takođe, ove reči nas već decenijama uznemiravaju opasnom mogućnošću da budu pogrešno upotrebljene, jer su puno puta bile pogrešno upotrebljene u dvadesetom veku, i smetale bi nam da ih vidimo na transparentima, zidovima, novinama, političkim kampanjama, vestima... ili na umetničkim delima koje te reči prikazuju u pomenutim kontekstima. Ali šta se sa svim tim pojmovima dešava kada su oni parole na nagom ženskom telu, krici koje svaki model sam za sebe odabira? Vratimo se pitanju medija, sredstva, nosioca poruke. U slučaju dela Borisa Lukića, na prvom nivou taj medij je slika (painting), ulje na platnu. Šta nam ono poručuje? Svakako nastavak vekovne tradicije zapadnoevropskog slikarstva, posebno figuracije, akta. Nije li Lukić učio od velikih majstora u nadi da će prvo kao posmatrač, a zatim i kao slikar, pomeriti granice koje smo spomenuli kao granice koje i publika mora pomeriti? Da li je percepcija akta evoluirala, i da li smo spremni za novo čitanje? Ispod pojavnog, ispod "ulja na platnu", nalazimo medij koji je i u likovnom smislu nosilac poruke. Žensko telo postaje ono što je prvobitno bilo platno, a slikarski posao, rad sa četkicom, je ono što na ovom dubljem nivou postaje natpis. Ne nasumičan natpis, ne slučajan i ne bez jake veze sa modelom - jer ovi natpisi su poruke modela, a ne poruke slikara. Da li je time žena progovorila sa slike, i konačno uzela ulogu nosioca poruke? Lukićeve slike nisu samo nastavak tradicije zapadnoevropskog akta, ali su nastale kao posledica pažljivog čitanja te tradicije sa namerom da se ona produži na inovativan način. U duhu vremena, žena u ulozi modela prestaje biti nemi objekt namenjen isključivo muškom posmatraču. Dr Vladimir Dimovski