Recollected
knjiga 2016 Rad se bazira na ideji postmemorije, sećanja koje je uslovljeno predmetima i narativima iz kojih konstruišemo određeni prikaz stvarnosti koju nismo doživeli. Fotografije su naročito važne za ideju postmemorije, zbog svoje sposobnosti da istovremeno podržavaju ali i iskrivljuju druge forme sećanja. Predmet mog istraživanja je album sa porodičnim fotografijama na kojima intervenišem, redukujući čitave scene i događaje na male gestove ruku, ostavljajući originalne ispise koji identifikuju mesta, trenutke i subjekte na fotografijama (IV-2, prvo letovanje- Jaz, drugu komandiru za uspomenu i dugo sećanje) Na taj način čitam jednu minijaturnu verziju porodične istorije ispisanu isključivo gestovima. Rad se bavi načinima na koji se stvaran život porodice sudara sa njenom potrebom projekcije idealne slike o sebi, kulturološki I ideološki uslovljenom vizuelnom dinamikom porodičnih kadrova. Uzimam ruke kao vizuelni referent, zbog njihove sposobnosti da (kao i fotografija) nečujno komuniciraju, instrumentalizuju unutrašnji život a ipak suštinski ostanu van dometa potpune čitljivosti.

Unaddressed
digitalna projekcija, printovi Galerija FLU, Beograd 11-14 avgust 2015 U okviru letnjeg programa FLUizmi, Supervizuelna (elektronski magazin za savremenu umetnost i vizuelnu kulturu) pozvala je pet umetnica da tokom deset dana prostor Galerije FLU koriste na način koji odgovara njihovim aktuelnim umetničkim istraživanjima. Ideja da od jednog dana za postavljanje i večeri za predstavljanje radova načinim minijaturnu umetničku rezidenciju, vezana je konkretno za prostor galerije FLU koja se nalazi u glavnoj pešačkoj i potrošačkoj ulici Beograda- Knez Mihajlovoj. Izlog galerije nalazi se stešnjen između butika modnih korporacija, ‘trendi’ restorana i po koje knjižare. Ono što me je od samog početka privuklo jeste ideja preusmeravanja funkcije izloga od onoga kroz/u šta se posmatra ka onome što posmatra. Dva dana boravila sam u izlogu sa svojom kamerom, posmatrajući lica prolaznika do najsitnijih detalja, odraze prostora na njima, način na koji zauzimaju taj prostor, tragove psiholoških promena, izraze iznenađenja, dosade i nervoze. Tanko staklo deli lično od javnog, izvlači iz konteksta ulicu, svodeći je na samo nekoliko metara i sekundi. Projektovane fotografije u takvom okviru ne predstavljaju pojedinačne likove, portrete, već vizuelne arhetipove stanovnika grada, koji zajedno grade antropogeografiju njegove svakodnevnice.

Eikaiwa
fotografije na lajtboksovima 2014- u toku Projekat nastaje posredno, preko aktivnosti držanja časova engleskog jezika studentima iz Japana. Tokom dve godine održavam ulogu profesora engleskog jezika za jednu od vodećih škola engleskog jezika na japanskom tržištu, poznatih po imenu eikaiwa. Kažem uloga a ne pozicija, zato što je moja namera od početka bila da posmatram drugi plan, da upotrebim časove kao materijal za istraživanje onoga sto se dešava van okvira lekcija, zvaničnog materijala i predviđenog ishoda. Moja uloga predavača fiktivna je kao i prostor održavanja časova. Nemam profesionalne kvalifikacije za ovakav rad, a sa druge strane nikakva učionica ne postoji. Sistem Eikaiwa osmišljen je tako da u velikoj meri negira postojanje realne ličnosti, profesori i studenti koriste pseudonime, a svaka komunikacija van časova strogo je zabranjena. Lični prostori u kojima se nalazimo time postaju zabranjeno područje, geografski izolovano i utvrđeno granicama kompanije. Drugi plan time postaje veoma privlačan za posmatranje. On jedini ostaje nekonstruisan, nosioc tragova realnosti i svakodnevnog postojanja. Kroz njega saznajem ko su zapravo ljudi sa kojima radim, i šta se nalazi iza ideje samoreprezentacije ugrađene u predvdiv govor.