Dobrodošli u Afriku
Ulje na platnu 90x120cm Na slici "Dobrodošli u Afriku" naslikana je Valeria Lukyanova, mlada Ukrajinka, svetu poznata kao živa lutka. Uz pomoć plastične hirurgije i šminke, Valeria je postigla izgled čuvene Barbie koja je generacijama devojčica služila kao ideal lepote. Postajući sama sopstveni uzor, pojava Lukyanove stvara idolopoklonstvo kod novih generacija; ona je savremena Venera koja se rađa iz morske pene na obali idilične, afričke, peščane plaže sa palmama i tirkiznim morem. Postajući sve „lepša“, ona vadi rebra iz svog torza i daje ih malom, gladnom Afrikancu, hraneći ga sopstvenim telom, darujući mu život. Istovremeno radi „selfie“ - bez osmeha, hladnog, veštačkog pogleda, dok gazi po dijamantima kojima je ukrašena njena tiara i nakit. Ova slika govori o licemerju Zapada i političkoj korektnosti koja funkcioniše samo u teoriji, dok praksa dokazuje suprotno.

ID
https://vimeo.com/165408126 ID, oznaka lične karte sa imenom, ličnim identifikacionim brojem, datumom i mestom rođenja, simbol je sputanosti kojom smo „žigosani“ i obeleženi radi lakše kontrole. Određuje nas klasa, rasa, pol, rod, etnička ili religijska pripadnost; igramo društvene uloge u kojima često ostajemo do kraja života. Međutim, čovekov identitet nije fiksna već fluidna kategorija, u procesu konstantne transformacije na fizičkom, psihičkom, socijalnom i intelektualnom planu, modelovan ličnim ili pak nametnutim izborima. Ram samog rada je koža, kao što i ljudska koža čini granicu tela. Ruke koje je ušivaju i zašivaju, predstavljaju ruke estetskog hirurga ili krojača koji šije i prekraja naša tela. Živeći u vremenu kada je anatomija prestala da nekoga određuje, možemo da menjamo spoljašnje karakteristike, čak i pol. Jedino što ostaje nepromenjljivo, za sada, je pogled. Pa ipak, čini se da su takve promene rezervisane za one „liberalnije“ zemlje zapada, gde je telo, naročito žensko, seksualizovano i tretirano kao roba, a na Istoku, ono biva sakriveno, dok jedino oči ostaju vidljive. Oči, odnosno pogled koji je jedinstven za svako ljudsko biće, jeste centralni motiv rada. Lica se smenjuju su na beloj pozadini, kao na fotografijama za ličnu kartu dok je iza toga podloga sa šarama koje podsećaju na stranicu pasoša. Dezen prikazuje lance DNK, sastavljene od umnoženog grckog slova Ψ (psi) koje je oznaka za psihu - celokupnost ljudskog uma, njegovu svest i podsvest, a originalno značenje je: život, udah, duh, sopstvo. Taj ornament govori da je savremeni čovek kontrolisan kako fizički tako i psihički. Ovaj rad se bavi paradoksalnošću našeg društva kontrole gde je odobreno, a vrlo često i poželjno, menjati svoj izgled, što daje samo privid slobode, dok nam je, sa druge strane, onemogućen razvoj mnogih potencijala. To isto društvo nas skenira, nadzire, ugrađuje nam čipove, ograničava kretanje i delovanje i, na sve moguće načine, pokušava da nas zadrži unutar izuzetno rigidnog modus vivendi.

Cat-Woman
https://vimeo.com/115417228 Prateći liniju kretanja postmodernog subjekta, u videu "Cat-Woman" (Žena-mačka), susrećemo se sa kiborg verzijom ženske subjektivnosti, koja, da bi se otkrila u svojoj istini, mora biti dekonstruisana. Junakinja video rada je naizgled samosvesna, emancipovana, liberalna i zadovoljna; njen svet je drugačiji, a sloboda ostvarena. Ipak, nakon prvih kadrova, shvatamo da je reč o jednoj nesrećnoj individui koja se svim silama trudi da zadovolji socijalne norme lepote i seksualnosti, uprkos godinama koje je stižu i ograničenjima svog trošnog tela. Potreba da se zadobije status objekta muškog pogleda, nameće i ujedno proizvodi čitavu jednu ekonomiju želje: želja da bude poželjna, njen je jedini cilj i opsesija. Zbog toga, spremna je da učini sve, da ide i protiv prirode. Na njoj je sve veštačko, od zuba i kose do grudi i oka. S druge strane, muškarac, iako i sam faličan, sa protetičkom, umesto prirodne šake, to ne primećuje, jer vidi upravo ono što želi, što mu se dopada i privlači pogled, dok prava ona ostaje skrivena iza zatvorenih vrata i vidljiva jedino za refleks u ogledalu. Skidajući jednu po jednu masku, žena lagano ali i potpuno nestane. Priča između muškarca i žene se ne zavšava, jer zapravo ne postoji; ukinuta je u korist fantazije koju oboje, svako za sebe, permanentno proizvodi, grčevito je se drži i s njom stapa, toliko, da “pravi” oni, konglomerat svega iskušenog i doživljenog, bivaju svedeni na prostu predstavu sebe-sada-ovde, da svo sećanje postaje balast, a sadašnjost sablast. Za razliku od ljudi, životinje (mačke) ostaju verne svojoj prirodi, neposrednosti i instinktima; njihova priča ima srećan kraj.