Nepoverenje
Rad "Nepoverenje" je video instalacija koja ispituje i detektuje pojedine strukture u okviru zadatog sistema. Kamera, postavljena u kancelariji broj 5 Kulturnog centra Beograda, direkno prenosi sliku u prostor galerije. Tokom tri nedelje, publika će imati priliku da nadzire funkcionisanje u okviru kancelarije koju dele Zorana Đaković Minniti, koordinatorka međunarodnih projekata i kustoskinja, Olivera Stošić Rakić, urednica literarno-tribinskog programa i Danica Jovović Prodanović, menadžerka projekata. Zaposlenima u instituciji takođe je ponuđena mogućnost da direktan prenos, tj, medijski prostor, iskoriste kako bi publici bez posrednika, bez umetnika, ponudili sadržaje po svom ličnom izboru. Tekst, slika ili fotografija su samo neki od mogućih sredstava komunikacije. Postavljanjem ovih ili drugih predmeta ispred kamere, ujedno te predmete postavljaju i na zid galerije, na procenu publici.U procesu istraživanja funkcionisanja strukture samog kulturnog centra publika je glavni procenitelj.Iz ovako postavljenog rada dolazimo do dva dominantna polja istraživanja. Prvo polje bi moglo da se bavi detektovanjem struktura u okviru KCB-a, a drugo ispituje direktan odnos publike i sistema, kroz komunikaciju zaposlenih u samoj instituciji sa publikom.

Attention
Jedno od prvih direktnih iskustava ako živite ili radite u Beču jeste »jugo« iskustvo koje je i par decenija nakon što više ne postoji, nadživelo Jugoslaviju. Da li je u pitanju identitet ili imidž? Ipak, (ako je verovati podacima objavljenim na internetu), 2014. u Beču živi oko 300.000 tzv. Jugoslovena (od oko 1.700.000 stanovnika glavog grada Austrije) čija se integracija svodi na reprodukciju jeftine radne snage, koja paradoksalno, u najvećem broju slučajeva čuva »demokratski sistem« iz kojeg su zvanično, pa skoro isključeni. Međutim, da je ideja »jugoslovenstva« preživela u Austriji, govori i činjenica da kada neko od ljudi koji rade na ulazima kao obezbeđenje čuje da govorite prepoznatljivim jezikom, ulazite bez ikakve procedure provere i čekanja. Marko Tirnanić je tokom boravka u Beču, preuzeo na jedan dan ulogu ovih »bitnih struktura društva«, prilagođavajući svoj izgled stereotipnom izgledu »ljudi na vratima«, šišajući se i oblačeći odeću tipičnu za obezbeđenje. Bez obzira na prethodno iskustvo slobodnog ulaska u galerijski prostor Ministarstva kulture Republike Austrije, ovoga puta posetioci su bez pogovora pristajali da nepoznati čovek (umetnik) proveri sadržaj njihovih ličnih stvari, istovremeno obuvajući bez ikakvog prethodnog uputstva ili naredbe jednokratne navlake za obuću koje su stajale u kutiji ispred galerije. Čovek je izgledao toliko uverljivo da je u jednom trenutku na otvaranju grupne izložbe savremene umetnosti u Beču, šetala masa u nazuvcima duboko verujući da je to normalna procedura i nove mere bezbednosti. Međutim, performans zapravo počinje u trenutku kada posetioci na samom kraju izložbe (ili izlasku iz galerijskog prostora) vide na ekranu direktan snimak sa ulaza, shvatajući da je reč o umetničkom činu u kojem su nesvesno učestvovali. Kroz isti umetnik zapravo razotkriva vezu između konstantne paranoje, granica prostora slobode i lične odgovornosti. A to je kontekst sa kojim se svakodnevno srećemo, samo se naša pažnja na isti (attention) razlikuje u odnosu na obim, trajanje, fluktuaciju i intenzitet ograničenja sredine u kojoj živimo. Namerni odabir galerijskog prostora za izvođenje performansa ne želi da zaštiti isti, već ga takođe podvrgne kritičkom preispitivanju sopstvene pozicije tj. dometa i ograničenja institucije i onih koji te institucije čine. Da li je tačno da se i taj poslednji prostor slobode pretvorio u »nemesto« (Ože) na kojem je zajednički život samo proizvod unapred određenih pravila koja se bez pogovora poštuju?

ANALIZA PROSTORA / Marija Kauzlarić, Sonja Radaković, Marko Tirnanić
...Je vidai mon verre cul sec et me levai. J'avais envie d'aller me perdre dans Marseille. Dans ses odeurs. Dans les yeux de ses femmes. Ma ville. Je savais que j'y avais toujours rendez-vous avec le bonheur fugace des exilés. Le seul qui m'allait... Jean Claude Izzo, Vivre Fatigue, J'ai Lu (2001) (...Sasuo sam sadržaj iz čaše u suvo grlo i krenuo dalje. Imao sam potrebu da se izgubim u Marseju. U njegovim mirisima. U očima njegovih žena. Mog grada. Znao sam da ne mogu izbeći prolaznu sreću izgnanika. Jedinu koja mi je pripadala...) Osećaj izgnanstva u sopstvenom gradu, okruženju i radu, koji je opisan u citatu preuzetom iz priče Žan Klod Izoa, mogao bi biti prostor susreta između tri umetnika, umetničkog postupka i posetioca. Naime, konstantno se suočavajući sa formalnim i neformalnim ograničenjima unutar određenog prostora, konteksta i pojedinačnih praksi, svakodnevno, svesno ili ne, radimo na sopstvenoj reprezentaciji, identitetu, uspostavljanju i održavanju komunikacije tokom čega nas često prati osećaj izopštenosti i nepripadanja, a s druge strane i potpunog gubitka intimnog prostora koji je zahvaljujući novim tehnologijama postao javan. Prostorna instalacija, zajednički umetnički rad Marije Kauzlarić, Sonje Radaković i Marka Tirnanića, otvara neka od gore pomenutih pitanja fokusirajući se na odnos prema fizičkom prostoru. Umetnici nam taj prostor otvaraju deleći ga na još manje segmente, kojih postajemo svesni tek kada smo već duboko ušli u njega. Površinski mereno širinom ljudskog tela, novonastali segmenti staju u okvire jednog od najintimnijih fizičkih prostora – u prostor ispod zamišljenog tuša. Zavese iz kupatila, sa tuš kabina i kada su svuda u galeriji. Prolazimo iz jednod u drugi naizgled isparcelisani prostor intimnog u kojem smo ponekad sami, ali suštinski ne znamo šta i ko nas čeka u i iza njega. Prostori u prostoru, kroz koje prolazimo stvaraju blagi osećaj nelagode pred nepoznatim koje pripada i nama ali i onima koji su pojedine zavese koristili. Izložba, koja se realizuje u okviru programa pod nazivom nove tehnologije pre svega se bavi predmetom i dometom sadržaja, a manje formom, odnosno ova tri umetnika nove tehnologije sagledavaju kroz sam proces tj. načine razmišljanja. Zato u vizuelnom smislu akcenat i nije na digitalnom već predstavi efekata koji nastaju u društvu. S jedne strane suočavamo se sa permenentnim usitnjavanjem vrednosti i konstantnim ukrupljavanjem sopstvenih adaptivnih kapaciteta. Ukrštajući tri različite umetničke prakse, Marija Kauzlarić, Sonja Radaković i Marko Tirnanić, pokušavaju da kroz zajednički rad promene ograničenja unutar kojih pojedinci slede svoje ciljeve. Kroz analizu prostora, vizuelnim jezikom govore o opasnosti tzv. robotizovanog pridržavanja normi koje samo po sebi predstavlja korupciju ideje javnog prostora koji je skoro uvek na granici ličnih interesa. Zbog toga bi trebalo razumeti i osetiti da očuvanje integriteta koji svaki pojedinac utvrđuje za sebe predstavlja prvi korak u procesu izgradnje pristojnog društva u kakvom svi težimo da živimo, pa je na tom putu pre svega najvažnije poći od sebe i razumevanja intimnog prostora. Zorana Đaković Minniti