Cat-Woman
Prateći liniju kretanja postmodernog subjekta, u videu Cat-Woman (Žena-mačka), susrećemo se sa kiborg verzijom ženske subjektivnosti, koja, da bi se otkrila u svojoj istini, mora biti dekonstruisana. Junakinja video rada je naizgled samosvesna, emancipovana, liberalna i zadovoljna. Njen svet je drugačiji, a sloboda ostvarena. Ipak, nakon prvih kadrova, shvatamo da je i ovde reč o jednoj nesrećnoj individui koja se svim silama trudi da zadovolji socijalne norme lepote i seksualnosti, uprkos godinama koje je stižu i ograničenjima njenog trošnog tela. Potreba – da se zadobije status objekta muškog pogleda, nameće i ujedno proizvodi čitavu jednu ekonomiju želje: želja da stalno bude objekt muškog pogleda, da bude poželjna, njen je jedini cilj i opsesija. Zbog toga, spremna je da učini sve, da ide i protiv prirode. Na njoj je sve veštačko, od zuba i kose do grudi i oka. S druge strane, muškarac, iako i sam faličan, sa protetičkom, umesto prirodne šake, to ne primećuje, jer vidi upravo ono što želi, što mu se dopada i privlači pogled, dok prava ona ostaje skrivena iza zatvorenih vrata i vidljiva jedino za refleks u ogledalu. Skidajući jednu po jednu masku, žena na kraju nestaje. Priča između muškarca i žene se ne zavšava, jer zapravo ne postoji; ukinuta je u korist fantazije koju oboje, svako za sebe, permanentno proizvodi, grčevito je se drži i s njom stapa, toliko, da pravi oni, konglomerat svega iskušenog i doživljenog, bivaju svedeni na prostu predstavu sebe-sada-ovde, da svo sećanje postaje balast, a prošlost sablast. Za razliku od ljudi, životinje (mačke) ostaju verne svojoj prirodi, neposrednosti i instinktima; njihova priča ima srećan kraj.

Na putu za bracne vode
Žena je bila i ostaje nerešiva zagonetka, misterija koja uliva strah mnogim pripadnicima jačeg pola. Patrijarhalni model, iako deklarativno osuđivan i medijski prokažen, zapravo je, direktno ili indirektno, dominantni okvir unutar koga funkcioniše prosečna porodica, naročito na ovim prostorima. Takav odnos uslovljen je dugom tradicijom i normama koje sputavaju žensku slobodu pod najrazličitijim izgovorima. Kao deo izložbe, pod nazivom Sadizam u toplom domu (koja je obuhvatala serijal fotografija S/M domaćica i instalaciju Božje slovo), Na putu za bračne vode ukazuje na, još uvek snažno prisutan i, u nekim delovima sveta, zakonom podržan, patrijarhat, kao sistem polnog ugnjetavanja. Takođe, patrijarhat je i odraz političkog sistema, koji je, u našim društvima, našao koren u određenoj teologiji. Zavisno od toga u kojoj je meri ta teologija bivala autoritativnija ili tolerantnija, poštujući ili ne pojedinca, patrijarhat je pokazivao, u toku istorije, različita lica, idući od onog najgoreg do podnošljivog. Muškarci koji su se u početku zalagali za rušenje ovakvog političkog sistema, zaustavljali bi se ispred praga seksa, jer, iako je većina njih i nastojala da se oslobodi političkog patrijarhata, po svaku cenu želela je da zadrži onaj porodični. Eksperimentalni film, Na putu za bračne vode, na duhovit i parodičan način prikazuje model tradicionalnog, poželjnog načina ponašanja, izgleda, uopšte svih radnji koje prate izbor i prosidbu buduće neveste. U okviru pravoslavnog patrijarhalnog modela, crkva igra izuzetno važnu ulogu, pa mladi par odlazi kod sveštenika po savet, nakon čega, u svojim glavama stvaraju prilično uznemirujuću sliku budućeg života, te rešavaju da zajednicu sklope u balonu, ni na nebu, ni na zemlji, gde ne vladaju ni božji, ni običajni zakoni.

Bog ili Borg
Problem identiteta, jedan od ključnih, kako u savremenoj teoriji, tako i umetnosti, ali i nauci, serijal slika (ulja na platnu), pod nazivom Bog ili Borg, (od kojih se ovde prezentuju samo tri: Nikada dovoljno lepa, Face-Off i Android) tretiraju na direktan i ironični način. Likovi na ovim slikama su objekti odnosno žrtve hirurških zahvata. Oni su zamenili svoja lica i tela implantima i upravo time ukinuli fiksni identitet. Bog ili Borg? Anatomija nije sudbina, od prirodne datosti došli smo do kiborga, a ove slike upravo to potvrđuju. Promena paradigme lepog, odnosno poželjnog i prikladnog tela nameće čitavu industriju, a time i ekonomiju estetike. Osim političke korektnosti, došlo je i do pojave političke poželjnosti! Idealne proporcije, određene još u staroj Grčkoj, sada su dostupne, ali, po koju cenu? Odstupanje od idealnih proporcija jeste odstupanje od savršenstva, tj. ne-savršeno ili prirodno. Baš to odstupanje je ono što čini karakter jedne osobe. Politička poželjnost upravo je beskarakternost. Kultura visoke tehnologije, na izvestan način, odnos između čoveka i mašine zamagljuje; nije jasno ko stvara, a ko je stvoren. Kod mašina koje se rastaču u prakse kodiranja, nije jasno šta je duh, a šta telo. U meri u kojoj sebe poznajemo, kako u formalnom diskursu, tako i u svakodnevnoj praksi, otkrivamo da smo kiborzi, hibridi, mozaici, himere. Biološki organizmi su postali biotički sistemi, komunikacione naprave nalik na druge. U našem formalnom znanju o mašini i organizmu, tehničkom i organskom, nema fundamentalnog, ontološkog razdvajanja. Jedna od posledica je android – kiborg koji se ogleda u ogledalu.