Corporal tension
/video / Düsseldorf, Germany, 2014. Video instalacija nastala u toku rezidencijalnog boravka umetnika u Düsseldorfu 2014. godine. Projektuje refleksiju na naglu promenu koju kreira nepoznata lokacija, društveni sistem i tretman. Lutanjem na “tuđem“ i nepoznatom terenu sugeriše na promenu i prilagođavanje organizma na nove uslove, sistem, kulturu, ponašanje, ekonomiju, geografske uslove... Čineći svesnu težnju za promenom i prilagođavanjem u funkcionisanju organizma u formi integracije umetnosti u svakodnevni život i traganje za njom kroz proces adaptacije. U takvom procesu stavljajući sebe u neposrednu opasnost u savladavanju terena i koristeći se suspenzijom čula. Ne stvarajući veštačko, već suptilno ponašanje koje uz koriščenje tela gradi novo iskustvo, refleksiju, redefiniše i instalira odnos u novom sistemu. “Slepost” kreira tenziju i napetost u funkcionisanju koja omogučuje potragu za umetničkim delom (umetnošću), potragu za sigurnim mestom, ustaljivanjem i prilagođavanjem u novi sistem. Potraga mogučnostima kroz odnos između vidljive i nevidljive sfere, tako da se ne oslanja samo na iskustvo i intuiciju koji nisu dovoljni. . Već na ekstremnosti, liniju kretanja, sredinu, uslove... Tako da držati kontrolu u “izgubljenoj” situaciji omogučuje delovanje uhođavanja i adaptaciju, da se integriše umetnost u svakodnevni život, kao u hodanju, stvaranju ili realizaciji umetničkog rada. Projekat se uobličio u video instalaciju uz krevet kao simbolom sigurnog mesta, mesto za snove, mesto gde umetnost neretko nastaje ili sanja, mesto za tajne... Tako da se predstavljena akcija publici prikaže kroz evidenciju normalnosti. Gde je pitanje kontole i destinacije za sigurnim mestom postaje neophodni segment potrage i cilja. https://www.youtube.com/watch?v=k-syU_bV6iI

Nedostupni
/Prostorno-svetlosna instalacija/ Galerija Remont, Beograd, mart-april 2015. Projekat “Nedostupni” nastao je kao kroz komunikaciju i saradnju sa mladim umetnicima Mirzom Dedaćom i Tijanom Radenković kojim se preispituje pozicija umetnika i komunikativnost umetničkog dela danas. Proces nastanka i osmišljavanja nastupa započeo je razmenom informacija i diskusijama o mogućnostima i prisustvu sopstvenog rada na sceni a realizacija se bazira na uspostavljanju komunikacije između radova tehnički izvedenih u tradicionalnim formama sagledanih kroz prostornu intervenciju nastalu upotrebom novih tehnologija, a koja je zapravo prepreka u sagledavanju izloženih dela (u ovom slučaju njihovih). Ovim tehnološkim postupkom predstavljen je zaštićeni odnos, nemogućnost dolaska u kontakt sa izloženim delom i umetničkim delovanjem čime se problematizuje pristupačnost (nedostupnost) umetničkog dela publici, ali i mladih umetnika široj umetničkoj zajednici. Prostor galerije je ograđen svetlostim nitima (UV zračenjem) koje su neprolazne, osim ukoliko se ne izvrši fizički manevar saginjanja, preskakanja ili provlačenja, gde se iznova nailazi na novu prepreku. Takav čin predstavlja zaštićeni odnos i nemogućnost dolaska u kontakt, prisustva, izlagačkog, progresivnog i potencijalno vidljivog rada umetnika. Rada koji je važan, osetljiv i "zaštićen" tako da je nepristupačan. Snopovi svetlosnih niti su fizičke i vizibilne granice u prostoru koje imaju svoje fundamentalno poreklo u 3D tehnologiji i konstrukciji geometrijskih oblika, valjka, kupe, ravne površine... One ograničavaju i usmeravaju kretanje u prostoru karektirističnim za virtuelni i elektronski svet.

Screening
/Light box, prostorna instalacija/ Galerija Inex, Beograd, maj 2015. Život bez dodira je skoro nezamisliv i pojavljuje se, samo izuzetno, u retkim neuropsihološkim slučajevima. Asocijacija koju dodir pruža veoma je snažno urezana u ljudsku podsvest. Primena širokog naučnog spektra zarad pronalaženja odgovora na pitanja koja su od interesa za pravni sistem, ovde je iskorišćena za evidentiranje dokaza zatrpanih slojeva memorije u mraku – neporecivog dokaza o identitetu i prisutnosti na mestu gde je došlo do fizičkog ili imaginarnog delovanja uz splet racionalnih i iracionalnih okolnosti. To je prostor skrivenih osećanja, snova, želja, maštanja, savesti. Razlozi za osvetljavanje sopstvene prošlosti i zavirivanje u nju, ma kakva ona bila, prouzrokovani su samozadovoljavanjem, seksualnim činom, traumom, incidentom, zločinom, reakcijom spontanog delovanja... Svi ovi povodi navode nas i na preispitivanje savesti. Dodirivanjem bilo kojeg evidentiranog predmeta ili subjekta formira se memorijska beleška ili zapis – (ne) poznati počinilac ili tajna koju krijemo izvedena u mraku, samostalno ili saučesnički, prouzrokovana argumentima neizbežnosti ili slučajnosti. Forenzički (od lat. forēnsis – pred forumom), reč je o otkriću, a u našem slučaju o dokazu pred publikom, gledaocem, sudijom, koji nema moć osuđivanja i presude pred vizibilnom predstavom, ali ima nad sobom. Mrak je inicijator otkrivanja i sinonim vraćanja na mesto incidenta, a svetlost samo podsetnik na ono što smo zaboravili, zataškali, ugurali i sabili, odnosno na ono što nismo priznali, mi ili drugi. Tako su radovi, evidencija i baza podataka nastali od različitih prethodnih projekata i ideja, i formirali ovu vrstu fotografske, crtačke i digitalne arhive, poput dokaza o sopstvenom delovanju i okruženju. Sve to postignuto je posredstvom sabiranja počinjenog.