Boobs Boulevard - Soba za odlivanje
Soba za odlivanje predstavlja fizički omeđen prostor, u ovom slučaju galerijski prostor, u kome se odvija odlivanje ženskog poprsja na tradicionalni skulptorski način uz pomoć gipsa i vode. Soba će biti otvorena za proces odlivanja sve vreme trajanja termina izložbe u radno vreme galerije. Na taj način gledalac odnosno recipijent dolazi u situaciju da i sam postane deo fizičke postavke u galeriji. Gosti odnosno ženski modeli su ti koji zapravo čine postavku u galerijskom okruženju Sobe za odlivanje. Boobs Boulevard kao svojevrsna subjektivna umetnička paradigma, za predmet svoga interesovanja uzima ženske grudi kao lajt motiv koji se provlači kroz ceo projekat. U središtu je žena, ženski identitet iz čega implicira ženski otisak što vodi do ženskih grudi kao inicijalnog prepoznatljivog žiga materinstva, seksualnosti, fetišizma, erotike, humaniteta, roda, polnosti, požude, ljubavi, altruizma, etike, estetike. Ženske grudi kao simbol privlače pažnju kroz istoriju od prapočetka ljudskog roda do današnjih dana, što se ogleda kroz brojna umetnička dela iz istorije umetnosti. Identitet ljudske vrste se ogleda kroz najrazličitije vidove identifikacije, od mirisa i boje humanog izmeta pa sve do boje humanog glasa odnosno mirisa humanog daha. Kao moderan način humane identifikacije savremenog doba, svedoci smo identifikacije putem otiska prsta svakog pojedinca što predstavlja svojevrsni kuriozitet savremene ere i vremena u kome živimo. Sada mi sami postajemo sopstveni otisak prsta i u isto vreme postajemo relativizujući faktor svoga bivstvovanja i obratno. Projekat Boobs Boulevard predstavlja mnogo više od instalacije u prostoru. Ono što je krucijalno u samom projektu zapravo jeste njegova socijalna nota. Sam projekat spada u socijalno veoma angažovane projekte, na nivou reklamne kampanje. Sam postupak pronalaženja i ubeđivanja žena predstavlja poseban izazov, gde je rezultat neizvestan do poslednjeg trenutka. Ali upravo u tome leži draž čitavog projekta, u neprekidnoj borbi i trci za otkrivanjem neotkrivenog.

Invitacija za Juliju Stošek
Ceo projekat odnosno izložba, naslovljena je na Juliju Stošek (Julia Stoschek), kao omaž Juliji Stošek, odnosno “Invitacija za Juliju Stošek”, nemačku kolekcionarku mlađe generacije iz Dizeldorfa - jednu od značajnih figura kada je savremeni art u pitanju na teritoriji Evrope, sa akcentom na video art, fotografiju i instalacije u prostoru. Mišljenja sam da je za jednog umetnika najprirodnije da svoje predstavljanje obavi na sebi svojstven način, što će reći putem umetničkog jezika, da predstavi sebe putem umetnosti, jer je upravo to jezik kojim umetnik najsigurnije vlada. Na ovaj način želim da skrenem pažnju na sebe kao umetnika, i na taj način pridobijem pozornost Julije Stošek profesionalno gledano, a kako sam u Juliji prepoznao osobu koja istinski razume i podržava savremeni art danas, mislim da sam uspeo da pronađem modalitet da joj se i zvanično obratim i zahvalim ovim putem. U svakom slučaju intencija je jasna i decidna, i s tim u vezi potpuno subjektivna: “Pozivam kolekcinarku Juliju Stošek da obrati pažnju na mene”. U današnje vreme, kuratori i kolekcinari predstavljaju bazične karike kada je savremena umetnička produkcija u pitanju. Ja sam ovo uvideo na vreme i stoga sam našao adekvatnu osobu kao i pogodan trenutak za obraćanje. Ceo projekat odnosno postavka “Invitacija za Juliju Stošek” sastoji se iz tri celine koje čine integralni deo idealizivane imaginarne apstraktne pozivnice za Juliju Stošek. “Invitacija” se odnosi na prošlost, budućnost i sadašnjost u subjektivnom miljeu samog umetnika. Prošlost kao nada, stimulacija i imaginarna utopija, budućnost kao kreativni entuzijazam i sadašnjost kao neprikosnovena istina i nepobitna činjenica. Postavka se sastoji iz printova, jedne slike i instalacije u prostoru odnosno akcije. Na printovima se nalaze inicijalne ideje vezane za početak samog projekta, odnosno ono što je umetnik zamislio na samom prapočetku; na slici se nalazi portret Julije, odnosno savremena Mona Liza, kako umetnik čita Juliju (ono što je umetnik sagledao i prepoznao u Juliji); u sredini galerije se dešava akcija kojom umetnik zaapravo poziva Juliju, šalje “invitaciju” za samu Juliju. Na printovima se nalazi ono što bi umetnik želeo da realizuje; na slici se nalazi ono što bi umetnik trebalo da radi, kao što je tradicionalni portret; nad vodom se dešava ono što umetnik zapravo radi u sadašnjem trenutku, umetnikova životna realnost: “Pranje čaša i pražnjenje piksli”. Slika na zidu predstavlja samo dekor za javnu praonu, dok printovi sevaju poput marketinške kampanje za belu tehniku, ili političku kampanju u zavijenoj formi, i na taj način ukomponovani u galerijski prostor ovi radovi otvaraju jedan novi poligon za dikusiju.

Actionart - Intrinzična motivacija
Beogradski umetnik Arion Asllani koristi sopstveno telo revitalizujući na taj način forme iz konceptualne umetnosti. On povezuje sport, muzički i konceptualni performans u novo-proizvedenu, radikalnu scensku formu. Na prvi pogled, ona figurira isključivo kao forma i prikazuje se gledaocu oslobođena svake politike; pri tom zavarava površnog gledaoca kroz ekstremni i hladni izraz umetnika, otuđen u svojoj radikalnosti. Ukoliko gledalac ipak uspe da probije „zvučni zid pojavnosti” Asllanijeve scenske forme, shvatiće da zapravo iza ovog zida stoji politička ontologija, radikalna i nesavladiva. To je naprosto politika motivacije za akciju, radi obostrane afirmacije, a ne radi nekakve nagrade koju bi umetnik mogao dobiti zauzvrat. Kroz ovaj performans gde ja kao umetnik preskačem konopac koji predstavlja jedan od najtežih kardio treninga (iscrpljujuća fizička vežba), do granice otkaza mišića, pokusavam publici da dočaram šta je zaista ono sa čime se susrećem dok produciram art, dok radim na svojoj umetnosti. Posle izvesnog vremena na telu se osecaju fizičke promene, naime ova fizička manifestacija izaziva jako burne reakcije u organizmu (ubrzano disanje, lupanje srca, enormno znojenje, opšta malaksalost i na kraju kao vrhunac performansa otkaz mišića). Ovaj otkaz nije uslov, to nije nikakav prioritet, vec moguća telesna manifestacija, koja kao takva visi u vazduhu. Na početku sve izgleda jako simpatično i duhovito, jer sam JA u stanju smirenog pulsa i relaksacije, međutim kako krećem da preskačem konopac tako počinjem i verbalno da komuniciram sa publikom, što me dodatno troši (veoma glasna verbalna manifestacija), i već posle prvih sedam do deset minuta oseća se izvesna promena na telu. Ovo se može zapaziti iz boje i frenkvencije glasa(glas postaje isprekidan i blago povišen). Kako prolazi vreme i fizičke manifestacije postaju sve vidljivije i sada je gledalac u situaciji da i sam vidi ono što umetnik na sceni oseća. Ovaj performans zapravo to i jeste, to je dokaz onoga što savremeni umetnik danas proživljava, što savremeni umetnik danas jeste. U pauzi preskakanja konopca, ženska osoba mi ispisuje poruke vezane za Actioart po svim delovima tela. Dok se desava pisanje po telu, ja se nalazim u ležećem, stojećem i sedećem položaju, i to u zavisnosti od toga koji je minut performansa u pitanju i koliko sam fizički sposoban u tom trenutku. I tu dolazi do borbe. Večita borba za samopotvrđivanjem, jer je umetnik danas uklešten između nekoliko ideoloških i kreatvinih prinicipa, i on mora da stvara u vrtlogu društvenog očekivanja. Beogradskoj publici su poznate Asllanijeve prethodne sublimacije sporta i umetnosti u Actionart: Igrao je hokej na laminatu galerijskog poda u galeriji BLOK, istovremeno slikajući odraz istorijske reprezentacije Van Goga kao kulturalnog konstrukta istorije umetnosti(2012). Bubs Bulevar je njegov projekat danonoćnog izlivanja gipsa po ženskim grudima u galeriji Remont (2010), tela koje je bivalo predmet umetnosti, a danas biva predmet za umetnost. Pranje sudova u čast nemačke kolekcionarke savremene umetnosti Julije Stošek (2010) situira Asllanija kao neizlečivog feministu.