ATTENTION!
“ ATTENTION!” Rad “ ATTENTION!” izveden je u okviru rezidencijalnog programa Kultur Kontakta u Austriji, kao deo kolektivne izložbe radova umetnika u prostoru galerije Austrijskog ministarstva kulture. Rad objedinjuje tri proceduralna segmenata: 1. Preuzimanje uloge obezbeđenja I kontrola, pretresanje svih posetioca izložbe, na ulazu u galeriju. 2. Video nadzor ulaza galerije I projekcija na kontrolnom monitoru unutar izložbenog prostora. 3. Podela higijenskih, “hirurških”, navlaka za obuću Detaljno pretresanje svakog posetioca I uspostavljanje kontrole nad ulaskom u prostor bez jasnih objašnjenja zbog čega je ovakva procedura uvedena stavlja publiku u poziciju potencijalnog “osumnjičenog”. Sam postupak pretresanja koji se sastoji od fizičkog kontakta I zadiranja u lične stvari “zaduženog za bezbednost” kod publike neizostavno stvara osećaj nelagode I narušavanja ličnog I intimnog prostora. “ Efekat jata” grupe je namerno provociran I očekivan, postaje vidljiv činom nazuvanja ponudjenih higijenskih navlaka za čije obuvanje nije postojao ni jedan objektivan razlog.

PERSPEKTIVE
Rad PERSPEKTIVE Marka Tirnanića problematizuje pitanje društveno konstruisanih okvira u kojima se proizvode i usvajaju znanja i osećanja. Ko i na koji način uspostavlja našu viziju društva, savremene umetnosti, uspeha, sreće? U Markovom radu mehanizmi ideologije su materijalizovani: tu je rešetka koja usmerava kretanje posetilaca, stavljajući ih u poziciju poniženih; međutim, u susretu sa izloženim video radom autora koji ih ponižava, perspektiva se menja – nalaze autora koji je i sâm ponižen. Pojam poniženosti izuzetno je važan ukoliko se stavi u kontekst savremenih geopolitičkih teorija. Recimo, u studiji Geopolitika emocija, Dominik Moisi (Dominique Moïsi) govori o tri vrste vladajućih kultura: kulturi straha (USA, EU), kulturi nade (Kina, Indija) i kulturi poniženja (arapski svet). Može se reći da i u Srbiji, iz koje autor dolazi, vlada kultura poniženja, a postavljanje izložbe u Austriji, koja za Srbiju, i istorijski gledano, predstavlja najbližeg „velikog Drugog“ produbljuje dramatičnost postavljenih pitanja o savremenim globalnim odnosima. Markov rad se može tumačiti iz aspekta postkolonijalnih studija, međutim, za njegovo razumevanje ključne su kritika ideologije i biopolitika. Postavkom rešetke u visini sopsvenih očiju, autor nameće svoju tačku gledišta svim posetiocima; njegova perspektiva je centralna i dominantna, a svi drugi su i fizički primorani da se prilagode postavljenim uslovima. Centralno mesto Fukoove kritike sistema društvene represije je problem disciplinovanja tela, pošto je telo otkriveno kao objekat i meta vlasti još u klasičnom dobu. Disciplina se prvenstveno ostvaruje putem organizacije prostora i aktivnosti (v. Fuko, Nadzirati i kažnjavati). Kodifikovanjem prostora u galeriji, organizovanjem kretanja, kao i rasporedom izloženih radova, istovremeno se proizvode i razgolićuju konstrukti o „prirodnim“ odnosima moći, autoritetu, pokornosti i disciplini. Za razliku od ranijih Markovih radova koji postavljaju pitanje kako različite društvene uloge, pozicije i prakse (religija, klasa, obrazovanje, pol) ograničavaju naše slobode, zanimanje autora u izložbi PERSPEKTIVE fokusirano je na složen sistem odnosa koji vladaju u svetu savremene umetnosti. Nina Mihaljinac i Jovana Vasić

SLOBODNA VOLJA
SLOBODNA VOLJA Ovim radom sam želeo da provociram razmišljanje o ideji slobodne volje i mogućih prostora slobode, mimo kontrole državnog aparata i propisanih moralnih normi. Rad je realizovan na lokaciji koja je pokrivena video nadzorom. Sastoji se od video zapisa zabeleženog sigurnosnom kamerom i fotografije koja nam otkriva drugi ugao, nevidljiv objektivu kamere. U ovom „mrtvom“ prostoru, neobezbeđenom i nekontrolisanom, izvedena je akcija u kojoj je petnaestoro ljudi na neki način pokušalo da prekrši zadati etički normativ. Markiranjem javnog prostora u kojem nema kontrole želeo sam da podvučem pitanje poverenja i straha, uslovljenosti i spontanosti, kao i dalji niz kontradiktornosti koji iz ovoga sledi. Razlog je postojanje potreba za prostorom koji služi kao „društveni ventil“ , suprotan orvelovsko-hakslijevskom distopiskom scenariju. Otvaram pitanje da li strah od osude može izmeniti pobude ili ih on može samosputati, saterati u “zaštićen” prostor.