Senka u zlatu
Senka u zlatu Fotografija - od grčkog φως phos ("svetlo"), te γραφις graphis ("crtanje") ili γραφη graphê, koje zajedno znače otprilike "crtanje pomoću svetla". U korenu reči fotografija već je rečeno da je ta vrsta dvodimenzionalne vizulne predstave zasnovana od prisustva svetla, onakvog kako ga fizika shvata („objektivnog“) i realizovanog („napisanog“) na nacin kako ga tehnika omogučava. Količinsko prisustvo i odsustvo svetla, kroz hemijski proces, stvara crno-belu fotografiju koju čitamo kroz odnose svetla i senke. Osnovna namena senke u vizuelnoj reprezentaciji podrazumeva postojanje nečeg stvarnog što odskače od opsteg prostora, što znaci da je to nesto trodimenzionalno. To znači da fotografija prepisuje trodimenzionalne oblike u dvodimenzionalu predstavu. Menjajući položaj senki na slici, tj pretvarajući ih u simboličku svetlost, senka je pretvorena u zlatnu površinu, dobija se nov doživljaj šta je to iluzivnost fotografije. Ovaj eksperimentalni foto postupak priblizava vizuelni koncept fotografije vizibilnosti vizantijske ikone i različitijeg poimanja realnosti , gde je svetlo shvaćeno na simbolican način кроz realizaciju putem zlatnih površina. Ovakva vrsta intervencije ima nameru da fotografiju pretvori u „nešto drugo“. Postupak je pre svega pokrenut radi ispitivanja mogućnosti i razloga za postojanje reprezentujucih vizuelnih predstava u vremenu „posle fotografije“. Ova grupa slika je deo jednog većeg istraživanja, sa istim ciljem, u kojem su uspele svojom posebnošću da se osamostale kao jedna zasebna celina, dovoljno čitljiva da bude autonomna. Radovi iz ove serije, kod posmatrača, u svojoj reprezentativnosti, pojacavaju realnost prebacujući je na drugi nivo koji više nije samo objektivan. To je slika, i dalje vezana za svoju predstavljačku nameru, sastavljena od naizgled dve nespojive vrste svetla, objektivnog i simboličkog. Kao rezultat se dobila hibridna vizuelna predstava koje je sad udaljena od svog fotografskog porekla i koja je sa tim postala nesto što nije bila.

Sentimentalni istorijski portret
Sentimentalni istorijski portret Serija radova " Sentimentalni istorijski portret" zeli da nas podseti na načine portretisanja u reljefu koji se koristio u vreme antickih civilizacija kao jedan od najmocnijih nacina u stvaranju mitova i propagandnih kampanji, koje su se iskljucivo odnosile na odabrane I ideoloski ostvarene . Portreti nepoznatih osoba snimljenih za vreme prakse sluzenja vojnog roka, u socijalistickoj Jugoslaviji, ostaju danas nama kao spomenici propalih snova skorije istorije, sa kojom smo jos uvek blisko povezani, i njenih nikad ostvarenih junaka . U ovom radu su ti portreti korisceni kao neka vrsta redi mejda prevedenog u tradicionalinu formu reljefa- istorijskog portreta, ne narusavajuci mu fotografsko poreklo, sa potrebom da se podignu na cistiji nivo pamcenja. Jos jedan od spomenika neznanom…

Arheologija Troje
Arheologija Troje Serija fotografskih radova „Arheologija Troje“ je rezultat skupa akcija koje su se sastojale od trazenja I sakupljanja artefakata sa odredjenih lokacija. Nadalje putem promisljanja, sortiranja I konacno, dokumentovanja datih artefakata, podcrtava se njihova estetska I istorijska vaznost. Ona se najvse ogleda najvise ogleda u istorijskoj ulozi lokaliteta na kom su ti artefakti pronadjeni, a posebno u procesu preobrazaja nadjenih predmeta iz uloge medija u ulogu subjekta. Cini se da promenom ove uloge oni govore vise o svetu nego sto se u pocetku od njih moglo ocekivati. U ovom tekstu ce se tacna pozicija tog iskopavanja namerno precutati, kako bi se izbegla mogucnost pogresnog citanja, kojem bi se mogle dodati neke naknadno učitane, pretpostavljene ambicije koje autor zapravo nije imao. Sa time u vezi, o lokaciji se može navesti sledeći podatak, kojim će se ta mogućnost izbeći. Lokacija iskopavanja je rusevina, koja je to postala u vreme poslednje decenije proslog veka na prostorima bivse Jugoslavije kao rezultat vojne opsade. Ta opsada se ni po cemu ne razlikuje od bilo koje druge opsade koja se mogla desiti, I koja se svuda i neprestalno desava tokom istorije. Potreba da se na ovaj nacin kopa , trazi, promislja, I predstavlja, proistice iz jednog dubokog nepovrenja autora u uobicajene nacine I zanrovske verzije medija fotografije koji se bave dokumentovanjem istorijskih dogadjaja, pre svega ratnih sukoba. Stav u kojem se izražava neprihvatanje načina na koji se tretira ovaj problem korišćenjem naviknutih formi, je tako implicitno sadržan u samom autorovom delu. Naime, ponovo se zeli oziveti alegorijski nacin misljenja sa nekim licnim, autorskim osobenostima rekonceptualizovanja, uključujući tu i sam poimanje vremena u kojem delo nastaje. “Arheologija Troje” kao naziv serije obecava niz principa preuzetih iz arheologije kao naucnog studiranja ljudskih civilizacija I kultura, na taj nacin otkrivajuci i analizirajuci materijalnu kulturu kroz podatke koji su ostali iza nje. I metaforicno poistovecivanje samog naziva sa trojanskim ratom , ili, jos vaznije, njegovom znacenjem koje za nas predstavlja u Homerovoj Ilijadi. Arheologija u ovom slucaju , naravno, nema svoj pravi naucni oblik koliko ima umetnicku analizu sklonu traganju oslonjenom na intuiciju. Trojanski rat kao metafora za obrazac ponasanja iznova nas podseca na temelje nase civilizacije I tako rasvetljava mnoge patine za koje pogresno verujemo da su autenticno nase. Tako americki general John S. Brow, na pitanje zasto nam je toliko vazan eho trojasnkog rata kaze “trojanski rat je originalni izvor ocekivanja kultura od vojske, literature i ljudskog ponasanja. Toliko puno ima u toj kulturnoj tradiciji da nastavljamo da je cenimo, cak I nesvesno, kao izvor arhetipa prema kome modelujemo nase ponasanje”. To dalje potvrdjuje I Peter Sloterdik u delu Srdzba I vreme gde kaze “U prvoj recenici evropske bastine, pocetnom stihu Ilijade, pojavljuje se rec srdzba, sudbonosno I svecano poput poziva koji se ne moze odbiti. Na pocetku bese rec “srdzba” I rec bese uspesna.” Licno iskustvo umetnika se ovde svodi samo na pocetni poriv bavljenjem ovom temom,dok se razmisljanje I predstavljanje u ovom radu namerno distanciraju od stvarne istorije dogadjaja, pokusavajuci da napustene oblike kulture preoblikuju u univerzalno civilizacijsko stanje , koje na taj nacin objasnjava prirodu istorijskih dogadjaja , dajuci joj, ako ne smisao, onda razumevanje. Tisina I imaginacija koju ove predstave nose u traganju za istinom, naspram naucne uzdrzanosti, mozda postaju dublji depo memorije nego sto je to ljudsko pamcenje, kako se pita i Borislav Pekic u predgovoru za Atlantidu. U istom predgovoru on govori, a autor ovde preuzima sa istom namerom da “imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas ceka iza busije ovog naslova. Potrebna je I vama. Ako je nemate, manite knjigu!”