Kuhinja
U radu “Kuhinja” (video dokumentacija performansa, 360'), umetnice u šestočasovnom performansu stvaraju haotičnu i donekle apsurdnu situaciju koja je hiper naglašena kritika društva. Autorke interpretiraju probleme socijalno - političkog položaja žene i govore o radu kao osnovnom faktoru za socijalizaciju o uslovima i prostoru mogućeg djelovanja za ženu. Ideal žene se rapidno menjao od žene herojke, majke i žrtve, preko ponovo objektizovane žene - tela, do neoliberalne žene. Ove rapidne promene utiču na generacije koje rastu u društvenom, socijalnom, moralnom i ekonomskom haosu. U performansu se obradjuju pitanja stvaranja, profesije identiteta, požrtvovanosti, potrebe za delovanjem i ograničenja društva usled kulturne i seksisticke hegemonije. U toku performansa umetnice kuvaju i istovremeno čitaju tekstove iz oblasti feminističke teorije i teorije umetnosti. Konfrontacijom dve tendencije - retradicionalizacija i emancipacija, nastaje haotična situacija, koja je alegorija dezorijentisanog društvenog stanja. Na izložbi je prikazana video dokumentaciju performansa zajedno sa hranom koja je nastala u toku performansa.

Može li žena stvariti veliko delo?
Radom “Može li žena stvariti veliko delo?” ( mekana skulptura, 25x2,5 m) one uključuju u svoj rad preko 40 žena. Rad se sastoji od odevnih komada doniranih od strane učesnica projekta koji su ušiveni jedan za drugi tako da stvaraju jednu mekanu skulpturu velikih razmera 25x2,5 m. Sistemskim načinom nastanka, brojnostima sitnih koraka, repeticijom prodora igle kroz tkaninu, ali i svojim gabaritom, ostavlja utisak velikog i napornog rada. Tako se može tumačiti da pored očigledne simbolike koju čitamo u nazivu, rad otvara i bezbroj drugih mogućnosti posmatranja. Rad se odvijao u nekoliko faza. Od sakupljanja, pripreme, razgovora sa učesnicama, šivenja i stvaranja objekta, pa do javnih panel diskusija i predavanja sa učesnicama projekta i publikom.

Nepotrebno
Bez imena, bez značenja - NEPOTREBAN RAD Performans - dokumentacija u vidu fotografija, videa, instalacije 2012-13-14. Ovo je performans koji se konstantno ponavlja, i u svakom ponavljanju poprima novi oblik. Umetnice koriste tradicionalnu tehniku pletenja kao konkretno znanje i sposobnost, koju stavljenu u neupotrebljivu funkciju. U ovom radu relociraju ženski tradicionalni rad u kontekst savremenog umetničkog stvaralaštva. Na taj način problematizuju ne samo umetnost kao proizvod, već se kritički postavljaju prema njemu i vrednostima sopstvenog rada. Forma 3, je performans izveden u Berlinu 2014. godine. Ovde se produkovanje pletenog komada uništava odmah nakon njegovog nastanka. U ovm delu performans dobija destruktivni ton koji je način reagovanja u situaciji nemoći. Forma 2, je performans izveden u Beogradu 2013. godine u trajanju od 6 sati. Umetnice ovde tematizuju svoju poziciju kroz dugotrajno nepokretno sedenje i pletenje bez komunikacije sa publikom ili jedna sa drugom. Forma 1, je performans izveden u Berlin 2012. godine. U njemu umetnice pletu isti tanak konac jedna od druge, koji kao konačan proizvod nema funkciju. Izveden je u javnom prostoru, bez prekidanja kontinuiteta rada sve dok nije zasmetao prolaznicima. Umetnice tematizuju biografske aspekte sopstvenog života: sopstvenu poziciju na novom području, okarakterisanost rodom, poreklom i mogućnost prevazilaženja istih.