Umetnik/Male Artist (2012/2014)
Šribar se radom Umetnik ponovo vraća na poziciju muškarca, muškarca izražene muškosti, muškarca-Davida, čije telo predstavlja uzor, muškarca koji se ne/opravdano slavi i na kraju, muškarca-umetnika, što su sve eksterne kvalifikacije-prekonstrukti sa kojima se on suočava. Stajanjem u pozi Davida, u toku odlivanja, onesvešćivanjem, Šribar dokumentovani trenutak fizičke slabosti dovodi - od realne, preko imaginarne do simboličke - nemogućnost da se u tom kalupu biva i ostane. Iako bez namere da se poigrava značenjskim određenjima kalupa, originala i odlivka, da ih uključi u rad, realna teškoća sopstvenog o(p)stanka u pokrenutoj pozi Mikelanđelovog Davida-modela, pokrenula je pitanje simboličke egzistencije unutar sopstvene rodne uloge. Bez namere da preispituje pitanja muške seksualnosti, Šribar se spajanjem dokumentarnog videa i skulpture u celinu, bavi pitanjem neodrživosti socio-kulturnog koncepta "dominantnog/muškog tela". On time priznaje svoju nemogućnost da, čak i u polju umetnosti objedini sve segmente toga identiteta, identitetskog konstrukta (muškog, idealizovanog, imaginarnog) Umetnika. Ovaj je David, realan, postojeći čovek, koji nije sposoban da ostane u prkosnom zaletu odapinjanja praćke, njegovo je telo, kao i njegov identitet heterogen, izliven prema neodrživom modelu, sastavljen iz delova, skrhan pa sastavljen, a zatim pozlaćen. Drugi deo rada nastao je u okviru projekta Azil u Kulturnom centru Beograd. Umetnik razbija svoju figuru u galeriji, naznačavajući tim gestom poziciju umetnika i negove mogućnosti/nemogućnosti. Jedna od tema kojom se projekat AZIL bavi je pozicija umetnika. http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/15948393-the-making-of-male-artist-

Muškarci ne plaču/ Men Don’t Cry (2010)
Rad „Muškarci ne plaču“, upravo se može posmatrati kao jedan pokušaj dekonstrukcije rodnog stereotipa, u Borisovom slučaju na ličnom nivou. Naime, Boris se u svom radu ne bavi tradicionalnom floskulom „muškarci ne plaču“ dokazujući da ona nije istinita, jer pojedini muškarci ipak plaču, niti ohrabruje muškarce da pokažu emocije, jer bi se na taj način upleo u krug stereotipa iz koga nema izlaska. Tezu „muškarci ne plaču“ Šribar dekonstruiše na osnovnom i najbanalnijem nivou, dokazujući da plač nema veze sa emocijama. Svi plaču. Svako ljudsko biće plače, i on to dokazuje kada seda i poput eksperimenta, izaziva suze hemijskim putem, dok seče crni luk. Dok ponavlja mehaničku radnju sečenja luka, Boris iz suza koje su fiziološke, prelazi na emotivni plač. Ili ne prelazi. Nemoguće je uočiti trenutak transformacije iz koje dopušteni fiziološki plač, prelazi u besni muški plač nemoći ili transgresioni muški emotivni plač. Ovim radom, Boris dovodi u ravan fizički i psihički doživljaj, aludirajući na svoje iskustvo, kada na osnovu fizičkog izgleda autora, publika njegovo delo smešta u određeni kontekst. Upravo svaka rasprava o tome da li su njegove indukovane suze „prave“ (jer istina je da su svake suze prave i takodje -indukovane, na ovaj ili onaj način) govori ne toliko o radu nego o konstrukciji umetnika medju publikom, iz koje proizilazi i smeštanje rada u okvir jedne ili druge politike. U ovom radu, Boris ne propagira odgovor na stereotip „muškarci ne plaču“, on ga suštinski obesmišljava, pri tom izbegavši da uđe u njegovo razmatranje, na ličnom, socijalnom, etičkom ili političkom planu. Problem identiteta Drugog-kao-slabijeg, je kroz ovaj Borisov rad dekonstruisan je i odbačen kao bezvredni konstrukt koji je nastao na jednoj nestabilnoj tezi da je nečiji plač odraz slabosti. Ovaj radikalni čin, odbacivanja celog socio-kulturalnog konteksta patrijarhalnog društva u kome je ovakav konstrukt nastao, odgovor je umetnika koji je sateran uz zid. Boris kao pripadnik većine, postaje i (pre)nosilac dominantnih stavova društva, nema argumente da se pozove na svoju posebnost, jer je on u očima publike pipadnik poželjne većine, poželjnog jačeg, na čijoj je dobroj volji da u privatnom životu izabere između mačoizma i blagosti, diskriminacije i tolerancije. Ukoliko u svom radu načini iskorak ili prestup, motivi za to će biti traženi (i nađeni) u njegovom „šovinizmu“, želji da iz svoje udobne pozicije jačeg provocira slabije ili im se ruga kada se bavi rodnim pitanjima i dovodi u pitanje „normalno“ i poželjno. http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/11579277-men-don-t-cry

Muška stvar/Male Thing (2010)
Dva dela rada Muška stvar/Male Thing - serija fotografija i skulpture, reprezentuju različite, ali bliske koncepte i funkcionišući u konkretnom prostoru, na izložbi, zajedno stvaraju novo, otvoreno i performativno delo, koje ne predstavlja jednu konkretnu ideju i značenje, već ga dobija u sadejstvu sa publikom. Dok prikazuju prepone muškaraca sa uvučenim penisima koji simuliraju nepostojeću vaginu, fotografije pokreću intimnu priču - sećanja iz detinstva, „najranije kastracione strahove“, neshvaćene šale odraslih muskaraca, frustracije, komplikovane odnose sa roditeljima, motive, želje, krivicu. Ovim rad korespondira sa osnovnom frojdovskom simbolikom falusa i kastracionim strahom i kasnijim lakanovskim tumečenjem odutnog/prisutnog objekta želje, kroz nivoe simboličkog, imaginarnog i realnog. Skulpture koje predstavljaju kontrapunkt odsutnom penisu su umnoženi odlivci autorovog penisa u erekciji, izrađene u prirodnoj veličini od tri vrste čokolade i bombona različitih boja i aroma. Ove skulpture su ponuđene publici kao poslastice na tanjirima i činijama, namenjene konzumiranju. Publika je bila slobodna da se posluzi slatkišima. Sama priroda njihovog konzumiranja - momenat jedenja penisa ukazuje i na kanibalsku prirodu savremenog čoveka kao konzumenta –on/ona, poput deteta u oralnoj fazi, želi da poseduje sve, jede sve i svet se, pa time i umetnost, ispituje putem neposrednog konzumiranja. Pitanje, koje ovaj rad otvara kada provocira zazorno u publici, vraća nas Fukoovskoj ideji o nama kao Novim Viktorijancima, i neokonzervativnom dobu u kome se seksualnost izjednjačava sa perverzijom i konstituiše isključivo putem zabrana koje društvo nameće. Seksualnost konstruisana kao prestup, dovodi umetnika do razmatranja pitanja šta svojim pripadanjem dominantnoj grupi dobija. Kao heteroseksualno orijentisan muškarac, zdravog i lepog tela, on po automatizmu biva označen kao neko ko je sposoban i pogodan da prenese svaku šovinističku ili diskriminatornu poruku. Takođe, on takvim indeksiranjem biva objektivizovan, sveden na ulogu predstavljača jednog koncepta sa kojim nikada nije pristao da se identifikuje. Ova pozicija, desubjektivizovanog umetnika, provocira želju da se temeljnije bavi prestupima svojih „neusvojenih“ identiteta.