Performans: ,,Tri minuta / Three minutes”, video 14’ 55”, 2014.
Koliko smo zapravo snažni? Ili je bolje zapitati se koliko smo krhki? Opasne situacije i izazov suočavanja s njima ujedno je i testiranje sopstvenog evolutivnog razvoja, kao i uočavanje pojedinih segmenata tog razvoja. Evolutivno napredujemo, ali isključivo nesvesno. Nikada voluntativno. Ali, ni svi naučni dokazi ne mogu da utiču na motivisanost za takmičenje u svakoj tački prostora. Performans efektima koje proizvodi hipotetički interveniše u lokalizovanom ambijentu i traga za instancom evolucije koja podrazumeva način na koji se nešto podnosi. Očekivano reagovanje, iz naslednih i iskustvenih faktora jeste da se na višem stupnju pruža sve manji otpor. Performans oblikuje percepciju i način čitanja i raspoznavanja doživljaja. Genetski utemeljena izdržljivost postavlja granice organizmu, ali kroz celokupno okruženje silom i uslovima biosistem se menja. Fizička izdržljivost projektuje se na psihološku, a isto tako i psihološka na fizičku. Granica izdržljivosti kod svakog pojedinca je na različitom nivou,a podvrgne li se svojevrsnom testu otvaraju se pitanja o opstanku, prestupu i posledicama, krivici, ponašanju, odnosu prema sebi i prema društvenoj okolini. Neke granice su odavno utvrdjene. Tu je takozvano trojno pravilo koje govori o tome koliko možemo izdržati bez vazduha, vode i hrane – 3 minuta, 3 dana i 3 nedelje. Ali postoje i druge granice: koliko se visoko mozete popeti, a da se ne ugušite, koliku brzinu možete izdržati dok se ne raspadnete, koliko dugo možete ostati budni pre nego što umrete… Snaga kojom performans „Tri minuta“ otkriva i akcentuje granicu izdržljivosti dramatično je pojačana pratećom muzičkom kompozicijom koja publici omogućava sagledavanje onog nepristupačnog u umetniku. Nastala je tonskim snimanjem rada unutrašnjih organa umetnika i njihovim kombinovanjem sa određenim produkcionim, montažnim i kompozitorskim elementima koje su radili Saša Vojinović i Igor Stijepović. Suočavajući se sa tako kompleksnim skupom informacija, publika se upoznaje sa umetnikom i njegovim delovanjem na više nivoa. S jedne strane, stiče uvid u opšte, biološke karakteristike čoveka, kao što su granice izdržljivosti na kojima se sadržaj performansa direktno bazira, dok se sa druge strane, kroz samu činjenicu postojanja umetničkog dela, suočava sa individualnim izrazom konkretnog umetnika kao ličnosti. Veza između ova dva aspekta, opšteg i individualnog, ostvarena je kroz auditivni segment, zabeležen tonski rad unutrašnjeg sklopa bića koji pripada konkretnom umetniku, ali je u velikoj meri i univerzalan. /Performans je izveden u INEX Gallery, Beograd, mart 2014./

„Crvena linija / Red line“, instalacija u prostoru promenljivih dimenzija, 2014.
Akcija nastala sa namerom da se ispita odnos ekonomije i biosistema, kao trenutni oblik prirode u svrsi povećanja, unapredjenja, povezivanja i generisanja prirodnih resursa čoveka i prozvodnje. I pitanje odnosa sa scenom, mogućnosti i prisutnost umetnika u galerijskom prostoru navode na razmišljanje u pravcu odnosa umetnosti i zajednice, to jest, o usmerenosti umetnosti na delovanje u zonama ekonomskih, ekoloških, političkih i drugih segmenata društvene sfere. U ovom slučaju, konceptualno delovanje predstavlja kritički oblik čitanja prostora, odnosno kontekstualno specifičnu, “javnu” umetnost. Delovanjem uz pomoć sintetičke crvene trake, izvođenjem legalanog oblika „ukrašavanja“ šume koje kvare njenu lepotu, ionako privremenu, jer joj preti uništenje, radi industrijske proizvodnje papira. Da li je uništavanje prirode u društvu usvojeno kao normalno ponašanje, opravdano finansijskom dobiti? Odredjeni lokaliteti velikih površina u okviru vangradskih naselja se koriste kao površine za sistematsko sadjenje drveća i njenu seču. Ovi mehanizmi funkcionisanja direktno narušavaju lokalni biosistem, a ekološke promene dobijaju na značaju ako se zna da se takve velike ekološke sredine smenjuju sa sadjenjem i sečom na odredjeni vremenski period. Razumeti zašto kružno ponavljanje veštačkih uticaja predstavlja loš pristup, odnosno emitovanje stalnog štetnog uticaja na mikrobiosistem je dominanta, jer je proizvodnja sa svim svojim efektima istina egzistencije datog društva istog onog koje sa autoritetom nastupa u smislu očuvanja kolektivne vitalnosti. Nakon foto beleženja instalacija nije skinuta, odnosno, ostavljena je u istom stanju. Time je zadržana situacija narušenog suvereniteta prirode. Zanemarivanje političko-ekonomskih aspekata života u situaciji kada se ličnost kao biološko ograničenje želi prevazići u aktualizaciji potencijalnosti života.* Prilikom sledeće posete lokalitetu, zatečen je iskidan materijal korišćen za instalaciju, prisutan samo u formi dokaza. (Dokaza, čime je akcija svrstana u red performansa sa konačnim, ali nepredvidivim trajanjem.) *Melinda Cooper, Resuscitations: Stem Cells and the Crisis of Old Age, journals Body & Society, 2006, Vol. 12(1), str. 10.

Nepostojeći rad, nepoznatih dimenzija, 2013.
Rad predstavlja dokument sačinjen od samo jedne fotografije, zabeleženi odraz telesne automimikrije prisustvom na plaži. Individua ima sopstvenu predstavu o tome šta je privlačno, a šta ne. I te predstave nisu ni svugde ni svagda iste. U svakom pojedinačnom slučaju izgleda da neka osnovna pravila deluju. Ta pravila ostavljaju pitanja lepote objekata prirode bez odgovora. Ali objašnjavaju kako je, pre svega, došlo do toga da lepota nailazi na odziv i refleks kako se njome upravlja i kako se na nju utiče kroz sistem vrednosti, medijski manevar i aktuelno društveno stanje. Otrgavanje ljudske lepote iz stvarnosti u svet fantazije ne dopušta da „estetski upadi“ ugroze sisteme u realnom životu. Ubacivanjem lične osobine u momenat crteža, odnosno reakcija ili automimikrijska prilagodjenost društvenoj okolini na plaži je zabeležena kao rad o nepripadanju u datoj lokaciji, o suvišnosti, razlaganja sopstvenog osećanja i ponašanja na dva dela. U jednoj fiktivnoj refleksiji prilagodjen (crtačkoj), u drugoj realnoj i sopstvenoj - ne. Sklon fiktivnoj sugestibilnosti, kao takav privlačim pažnju na sebe, teatralno se ponašam uz prenaglašenu seksualnu zavodljivost, potenciram fizički izgled kako bih privukao pažnju na sebe, sklon provokativnom zavodjenju drugih, plitak i površan u emocionalnom reagovanju. Neizostavno, moje imaginarno ponašanje (fiktivna ličnost - crtež) poseduje histrionični poremečaj ličnosti na kupalištu. Dok drugo, realno stanje u ovoj situaciji je neuskladjeno i neprilagodjeno ponašanje sa zahtevima sredine.