Senke u zlatu
Fotografija - od grčkog φως phos ("svetlo"), te γραφις graphis ("crtanje") ili γραφη graphê, koje zajedno znače otprilike "crtanje pomoću svetla". U korenu reči fotografija već je rečeno da je ta vrsta dvodimenzionalne vizulne predstave zasnovana od prisustva svetla, onakvog kako ga fizika shvata („objektivnog“) i realizovanog („napisanog“) na nacin kako ga tehnika omogučava. Količinsko prisustvo i odsustvo svetla, kroz hemijski proces, stvara crno-belu fotografiju koju čitamo kroz odnose svetla i senke. Osnovna namena senke u vizuelnoj reprezentaciji podrazumeva postojanje nečeg stvarnog što odskače od opsteg prostora, što znaci da je to nesto trodimenzionalno. To znači da fotografija prepisuje trodimenzionalne oblike u dvodimenzionalu predstavu. Menjajući položaj senki na slici, tj pretvarajući ih u simboličku svetlost, senka je pretvorena u zlatnu površinu, dobija se nov doživljaj šta je to iluzivnost fotografije. Ovaj eksperimentalni foto postupak priblizava vizuelni koncept fotografije vizibilnosti vizantijske ikone i različitijeg poimanja realnosti , gde je svetlo shvaćeno na simbolican način кроz realizaciju putem zlatnih površina. Ovakva vrsta intervencije ima nameru da fotografiju pretvori u „nešto drugo“. Postupak je pre svega pokrenut radi ispitivanja mogućnosti i razloga za postojanje reprezentujucih vizuelnih predstava u vremenu „posle fotografije“. Ova grupa slika je deo jednog većeg istraživanja, sa istim ciljem, u kojem su uspele svojom posebnošću da se osamostale kao jedna zasebna celina, dovoljno čitljiva da bude autonomna. Radovi iz ove serije, kod posmatrača, u svojoj reprezentativnosti, pojacavaju realnost prebacujući je na drugi nivo koji više nije samo objektivan. To je slika, i dalje vezana za svoju predstavljačku nameru, sastavljena od naizgled dve nespojive vrste svetla, objektivnog i simboličkog. Kao rezultat se dobila hibridna vizuelna predstava koje je sad udaljena od svog fotografskog porekla i koja je sa tim postala nesto što nije bila.

Predeli sa Olimpa
Engleski “museum” potiče od latinske reči i pluralizovana kao “museums” (ili redje “musca”). Prvobitno potiče iz grčkog "mouseion", što označava mesto ili hram posvećen muzama (božanskim zaštitnicama umetnosti u grčkoj mitologiji). Muzej je institucija koja se brine za zbirke artefakata i drugih predmeta naučnog, umetničkog, kulturnog i istorijskog znacaja I cini ih dostupnim za javni uvid putem izlaganja koja mogu biti stalna ili privremena. Tako posebno osmišljena i specijalno čuvana unutrasnjošt je za mene živ prostor u kom imamo direktnu vezu sa načinom mišljenja, stvaralačkog delovanja i verovanja ljudi iz prošlosti. Iako je namenski napravljen kao jedna črvsta konstrukcija specifičnih pravila i normi ponašanja slučajnost se ovde otkriva na jedan vrlo tih i prefidan način. Minimalna prisutnost tih slučajnosti pojačava njenu važnost i stvara atmosferu koja spaja prošlost i sadašnjost u neko neodređeno vreme koje sa sobom nosi novi osećaj postojanja. To je prostor gde je mit živ i gde su sva verovanja istinita. Fotografije iz ove serije su nastale (i dalje nastaju) sa verovanjem u metafizičku posebnost muzejskog prostora.

Guest 356
Ljubav, ili bilo koja vrsta emotivnih odnosa između dvoje (ili više) ljud, kao tema je, zbog svog potencijala za sladunjavo i suvišno, skoro nepoželjna u savremenoj umetnosti. Zbog svoje otrcanosti i nepoželjnosti mene je privukla da je istražujem u vidu forme kako se nudi i kako se konzumira. Njena sveprisutnost kao potreba ostaje stalna i kod savremenog čoveka ali se menjaju sredstva iskazivanja i zadovoljavanja. Potrošačko društvo kao jedna nezasita i brza forma življenja postavlja, nešto što se u svom klišeu može nazvati ljubav ili u danšnjem smislu pre kao odnos muškarca i žene, odnos između istih polova, odnosi između parova i parova i pojedinca, i svih daljih podgrupa, postavlja ovu potrebu na tržiste. Omogućeno ne više tako novom tehnologijom interneta, tržišna logika ne ograničava ovo zadovoljavanje između subjekata na fizičku prisutnost već je postavlja u virtuelni oblak, drevni eho o prebivalištu ljubavi. Akteri ovih dešavanja, spakovani u dvodimenzionalni prostor su isto vreme stvarni, jer i dalje verujemo doživljaju pokretne slike, i nestvarni, jer su neopipljivi i kao takvi su predmet moje fotografije na način kako se to obično shvata u dokmentarno-portretnoj fotografiji. Fotografija kao vrhunski medij reprodukcije ovde dobija i na vizibilnosti, osobini koja po logici stvaranja pripada slikartvu ili skulpturi.