Odbačeni
Odbačeni je serija od pet radova radjenih uljem na papiru. Sredina u kojoj živim nameće mi bavljenje pitanjima čoveka kao individue, njegovog mesta u društvenim okvirima, kao i njihove odnose, a pre svega odnos čoveka prema njemu samom. Polazeći od sebe i okoline koja me okružuje, posmatram, ispitujem, dodirujem razne aspekte ljudskih slabosti i vrlina. Motivisana stalnom potrebom za preispitivanjem, otvaram niz pitanja. Niz pitanja političke, socijalne i kulturne prirode. Polazim od ličnog, idući ka grupnom, zatim kolektivnom i na kraju opštem značenju. Namećem pitanja, nudeći više odgovora, od kojih svi mogu biti tačni. Poreklo predmeta, koje koristim kao sredstvo komunikacije sa sobom, pre svega, potiče iz najranijeg detinjstva. Predmeti se pojavljuju sasvim spontano kao predmet mog opažanja i interesovanja. Mi osećamo unutrašnje i spoljašnje predmete, posmatramo ih, opažamo ih čulno, puštamo ih da stignu u našu intuiciju, predstavljanje, pa i u apstrahovanje našeg mislećeg razuma koji im daju apstraktnu formu opštosti. Pomislićemo da su predmeti zauvek. Međutim, masovno proizvedeni kao tekovina industijske revolucije možda neće postojati mnogo duže. Predmeti nastaju ciklično, kao i sam život. Vreme nosi neke nove živote, a samim tim i nove predmete koji su kratkog veka kao i sam život. Sve je promenljivo. Predmet kao sam, podložan je i raznim spoljašnjim uticajima, promenama, protoku vremena, fabričkim greškama, što ih razlikuje jedne od drugih, iako su napravljeni sa namerom da budu identični. Upravo ove razlike ih čine jedinstvenim indiviuama, a meni daju mogućnost za dalje istraživanje, eksperimentisanje, preispitivanje u pokušaju nalaženja odgovora koji su mi bitni za razumevanje sebe, tako i drugih i njihove egzistencije. U svom radu usredsređujem se na sebe samu razmišljajući o sopstvenim postupcima i mentalnim funkcijama. Sa druge strane, okrećem se ka svetu, prodirem u prostor i na svoj način ga preinaćujem. Predmete oslobađam od tereta značenja i sadržaja, zapravo onog sadržaja koji nije imanentan njihovoj autonomnoj prirodi.

Bez naziva
Serija od dve slike i petnaestak crteža prethodi seriji Odbačeni. Takođe predstavlja svakodnevni, banalni, industrijski predmet, ali u ovom slučaju - štipaljke za veš. Pronalazim sličnost između anatomije štipaljke i anatomije čoveka i odatle kreće istraživanje individue i međuljudskih odnosa koje će se intezivnije nastaviti u seriji koja sledi.

Dragi Druže. Mixer festival, Visual art zona, 2011
Razmišljajući o fenomenu proslave praznika Dana mladosti u bivšoj Jugoslaviji shvatila sam da me, zapravo, ništa ne povezuje sa tim događajem. Sa ove tačke gledišta, posmatram ga samo kao fenomen, i pokušavam da shvatim jačinu emocija koje je ta proslava, a posebno njegova centralna manifestacija - slet, nosio sa sobom. Ima li u tome iskrenosti ili ne? Ne mogu biti sigurna u odgovor, ali pretpostavljam da samo odrastanje u takvom okruženju neminovno reflektuje osećanje pripadnosti i ljubavi prema otadžbini. Iskrena vera prerasta u ponos i, sigurna sam, u novu definiciju domovine. ONI su ponosno govorili odakle su i to mesto zaista smatrali svojom domovinom. Pojam te iste domovine je meni, a pretpostavljam i celoj mojoj generaciji, potpuno apstraktаn. Tu reč smo spomenuli par puta u nekim rodoljubivim pesmama u osnovnoj školi. Prvi put kada sam osetila nešto prema zemlji u kojoj živim (ne mogu reći ''domovini'', zato što je nikada nisam tako dozivljavala), je bilo pre dve godine, kada sam provela četiri meseca u Francuskoj. Bilo mi je zaista teško (i mučno) dok sam objašnjavala gde se nalazi moja zemlja. SRBIJA NIJE SIBIR I RUSKI NIJE NAŠ MATERNJI JEZIK – pokušavala sam da materijalizujem niti kulture koje čine jedno parče zemlje nacijom. Bilo me je sramota što nisam mogla da kažem odakle dolazim, što nisam mogla biti ponosna na svoju državu, himnu i zastavu ( koliko je samo puta menjala redosled boja?). Koje su to niti koje bi mi pružile osećaj pripadnosti daleko od kuće? Moj odgovor na ovu temu sastojao se od izložbe pisama, sastava, čestitki, ili samo njihovih delova, koje je Tito dobijao za svoj rođendan. Mogu samo da zamislim koliko radosti, ushićenja i zahvalnosti sadrže ta pisma. Hiljade ruku je posmatrajući jednu osobu pisalo o svojoj domovini. Kao kontrast tome, izložila sam delove svojih pisama, koje sam slala ili dobijala tokom ta četiri meseca koja sam provela u Francuskoj. Ti delovi, koje sam izdvojila, bili su vezani isključivo za zemlju u kojoj živim, kako je drugi vide ili kako je ja vidim u jednom potpuno novom trenutku i u neobičnim okolnostima koji su i inicirali broj i sardžinu tih pisama. Izgleda, kada ste daleko od svoje kuće, imate potrebu da pišete kilometarska, vrlo emotivna pisma, i da ih šaljete, i bliskim i manje bliskim prijateljima. Ne birate. U tom trenutku to je najmanje bitno. Najmanje je bitno ko će biti osoba kroz koju ispitujete sopstveni identitet i one niti kulture kojoj pripadate. Ti isečci su neka vrsta rođendanskih čestitki upućeni Titu, ali sa moje tačke gledišta. Moje pitanje, odnosno, možda bolje reći, zaključak, je kako izgledaju te čestitke više od 20 godina nakon njegove smrti? Šta se sve izdešavalo u medjuvremenu da bi one dobile takvu sadržinu? To je neka vrsta kritike društva i mog nezadovoljstva.