Section 175
SKC Beograd, 2008 – Berlin 2010 Curator: Gabrijel Savić Ra Performans o nevidljivim žrtvama holokausta – homoseksualcima, raspusnim ženama i svim sumnjivim licima… Zloglasni paragraf je dugo postojao u nemačkom zakonu ali su ga nacisti stavili u upotrebu i počeli hapšenja po gay barovima i kabareima. Za performans sam obukla belu galabiju, nošnju muslimanskih muškaraca. Pošto galerije i sale nemaju bekstejdž ili bilo šta slično, odlučila sam da scena bude bekstejdž, pa sam napravila intimnu atmosferu kao u svlačionici ili sobi neke glumice pre odn. posle nastupa, sa stočićem za šminku i svetlost sveće. Ušla sam sa rasečenim dlanovima a nakon rituala šminkanja koji sam sasvim slučajno izvela baš onako kako to rade gejše, usledilo je usecanje Davidove zvezde žiletom u nadlakticu a zatim ritual bičevanja crvenim ružama. Mada imaju trnje, ruže ne mogu puno da povrede jer se lako lome pri udarcu. Performans sam ponovo izvela 2009. u SKC-u, ovoga puta kod Stevana Vukovića, i 2010. u berlinskoj četvrti Kreuzberg kada smo iz porno videoteke napravili hodočašće do Passionskirche, ali nam vikar nije otvorio vrata crkve. Par meseci kasnije sam u Potsdamu transformisala performans u Puta Art performans i manifest, tako što sam raščlanila zvezdu na dva trougla, jedan prema gore, drugi prema dole i svaki urezala na po jednu nadlakticu. Ova intervencija je nastala u klimi nemačke preosetljivosti i očigledno još sveža sećanja na Holokaust, što me navelo da preispitam svoj odnos prema starim simbolima i njihovu (ne)upotrebljivost odn. zloupotrebu i potrebu za njima - da li ih možemo odbaciti? Ta razmišljanja su mi dala potrebnu dozu sumnje u ono što radim - ko sam ja da se time bavim?

Višenamenski proizvod
2001 - 2004 “Ja sam ono testo što se troši često…” Ovaj rad je kombinacija carnal arta i cyberarta kojom se dobija proizvod (masovne) kulture danas – kiborg, koji je anomalija u sistemu a istovremeno se javlja i kao poboljšanje sistema čiji je proizvod. Svi smo mi proizvod. Anomalija je tu da ometa utvrđene standarde (lepote), elitu koja te standarde određuje, dok i sama ponavlja proces probe i greške. Anomalija misli da ona vodi sistem ili ga usmerava, ali zapravo je i sama karika u sistemu. Status umetnice u ovom radu varira od zamorca do boginje, ne postoji distanca između mene i platna, ja sam svoj proizvod. Rad uključuje pet plastičnih operacija (liposukciju, body lift, odstranjivanje viška kože i ožiljaka), fotografije i digitalne kolaže i tri video rada od kojih je jedan, "Peep Show" kasnije prerastao u performans gde se striptiz posmatra “kroz” snimke operacija. Ovaj rad je istovremeno predstavljao i kontroverznu terapiju za lečenje bulimije. Mada je u mom slučaju uspela, ona nije primenljiva uvek i na sve pacijente zbog opasnosti od prestanka rada srca i unutrašnjeg krvarenja u toku operacije. Rad je u to vreme bio medicinsko i kustosko razočarenje jer se nije mogao prodavati kao terapija ili kao vaza. Takav eksperiment se mogao izvesti samo u mutno doba post-Miloševićeve Srbije. Potpuno u duhu vremena, video radovi su uz dodati popularni soundtrack bez ikakvog pitanja o autorskim pravima, postavljeni na YouTube gde su se utopili u moru fan videa. http://www.youtube.com/watch?v=LbfbeOWO5fc http://www.youtube.com/watch?v=Fmo2xU0ZOFc Foto sa performansa Peep Show: Srđan Veljović Aprilski susreti 2007, SKC Beograd

Ženski sud (radni naziv)
Dugometražni eksperimentalni film 2011-present Ženski sud je art film inspirisan japanskim hororom čiji kasting, produkcija, postprodukcija i promocija teku simultano. Film je trenutno uglavnom u fazi postprodukcije. Sinopsis: Domar u toku noći u bašti ustanove vidi ženu i uvodi je unutra. Dok razgovaraju uz kafu, žena izjavljuje da je mrtva i da mora da sklopi novo telo a to telo je knjiga čiji delovi nedostaju. Domar pristaje da joj pomogne uz uslov da može da je snima. Glavne uloge: yours truly + Dejan Pakiž Umesto trejlera, napravljen je kratki film: http://www.youtube.com/watch?v=RwI3xyluN6A Rad na ovom filmu predstavlja za mene svestan pokušaj prelaska iz jedne oblasti vizuelne umetnosti u drugu, onu koja ima kakvo-takvo tržište: filmsku. To je moj odgovor na promišljanje - a, kako se uopšte prodaje performans u zemlji koja nema tržište umetnina? Možda, preambiciozan. Naročito u doba kada je internet potpuno izmenio sve industrije, pa sam ga ponovo inkorporirala u svoj rad ne kao puko sredstvo promocije, već kao vitalni deo filma. Film sadrži i snimke pravih operacija i razlika između "stvarnosti" i filma je zamagljena. On je takođe i nastavak priće o kiborgu iz 2004. u malo profesionalnijim uslovima. Neki od mogućih filmskih plakata: roze slika sa ružom je rad Petera Parkinsona. Foto: Bojan Kostadinović za Pro Line