Lično/Političko
Rad je nastao kao ishod istraživanja arhivskog materijala pohranjenog u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Predmet istraživanja je bila dnevna štampa s početka devedesetih godina prošlog veka. U pitanju su dnevne novine sa teritorije Srbije kao što su: Politika, Večernje novosti, Politika ekspres i Borba. Akcenat je stavljen na dva perioda, novembar 1991. godine i avgust 1992. godine koji se ovde tretiraju kao dve bitne istorijske neuralgične tačke savremenog srpskog društva. Oba ova perioda, posmatrana iz aspekta pisanja domaće štampe, daju nam širu sliku o tome šta se i na koji način dešavalo u recentnoj prošlosti, što predstavlja i aktuelnu problematiku novog srpskog društva. Aktuelne politike sećanja na taj period, dominantni narativi koji se o tim događajima danas kreiraju, dovode u prvi plan pitanje lične odgovornosti, odnosno, na koji se način odnosimo prema onome što je deo „javne sfere“ društva u kome živimo. Uloga masovnih medija u savremenom svetu, dovela je do toga da danas imamo osećaj „ličnog sećanja“ na osobu ili događaj iz prošlosti, a da zapravo nemamo jasne reference na poreklo tog sećanja. Ova povećana uloga medija u našoj kulturi govori o činjenici da se svet prošlosti sve više reprezentuje kroz različite forme medijskih reprezentacija. U procesu stvaranja kolektivnog sećanja mediji svakako vrše nasilje nad određenim narativima o prošlosti što može biti upotrebljeno kao predmet senzacionalizma i zabave, ali i kao motiv za političke intencije. Postavlje se pitanje, kako konzumenti ovog nevidljivog nasilja prihvataju situaciju sistema koga su deo? Serija crteža/Lavirani tuš/Različitih dimenzija/2012-13.

Radnik u protestu
Kada je radnik novopazarskog tekstilnog kombinata “Raška” Zoran Bulatović u znak protesta odrezao svoj “mali” prst, desilo se nešto potpuno drugačije od onoga što se očekivalo. Iako je o ovoj akciji Bulatovića bilo dosta reči u široj javnosti, ovaj protest je podlegao klasičnom vidu neoliberalne cenzure. Jedna od glavnih strategija cenzurisanja u neoliberalnom kapitalizmu je da se zamagli i iskrivi svaki vid protesta ili kritike upućenih sistemu. O tome nam govore načini kojima se ovakvi protesti radnika prezentuju u javnosti. Naslovi koji uz njih obično idu, kao što su “radikalni”, “nakaradni”, “ljudožderski”, radničku borbu prikazuju kao nešto sto je plod individualnog ludila ili nemoći pojedinca. Tako se objekt protesta pretvara u potrošački artefakt pročišćen svakog potencijalnog kritičkog mišljenja. Prezentovan onako kako se očekuje da će biti kupljen na najbolji način. Ovo je analogija slici depresivca koji veruje da je svaki pozitivan stav, svaka nada, zapravo opasna iluzija. Osećaj da ne samo što je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sistem, već i da je nemoguće zamisliti bilo kakvu koherentnu alternativu. Ovakvim medijskim reprezentacijama se, zapravo stvara polje političke i kulturalne sterilnosti gde dominira ideja da ništa novo ne može da se desi i da je svaka akcija beznadežna. Problem je u tome, što ovakva slika beznađa, zapravo, ide u koristi vladajućim elitama. Njena svrha je da nas odrekne svake vrste kritičkog mišljenja i da prepusti da nas povežu emocije. Mali prst Zorana Bulatovića/Ulje na platnu/120x160cm/2011 Protest radnika Halka Društinca/Ulje na platnu/120x160cm/2011 Radnici u protesu/Lavirani tuš/20x30cm/2011

Zlatno doba
Konceptualna pozadina rada Zlatno doba sastoji se iz dve kritičke ravni. Sa jedne strane, predstavlja kritiku savremenih ideološlih praksi kasnog kapitalizma u oblasti rada i socijalne egzistencije, ali je i kritika socijalizma definisanog kao paradigma stabilnosti i socijalne pravde. Suština problema leži u činjenici da su obe ideologije viđene kao suplement jedna drugoj, i da rade u nekoj vrsti kohabitacije. Kapitalizam, u svom nestabilnom stanju, konstantno fantazira o nekoj sigurnoj socijalističkoj prošlosti. Tako je odgovor na osećaj krize, često viđen u nostalgičnoj idealizaciji prošlosti. U tom smislu, mi prisustvujemo produkciji binarnih opozicija između živog sećanja, kojeg više nema, i apstraktne racionalizacije istorije koja nam ostaje kao jedini trag prošlosti. U tim trenucima, kreiranje odnosa sa socijalističkom prošlošću, izgleda kao povratak koji će doneti rešenje nekom misterioznom preciznošću. Žudnja za nečim čega u tom obliku nikada nije bilo, prošlost interpretira u skladu sa potrebama sadašnjice, tačnije, u skladu sa ideološkim fantazijama o tome šta je kod kuće. „Nostalgija je žudnja za domom, ali za domom koji više ne postoji, ili nikada nije ni postojao“ (Bojm) Ova nostalgična osećanja imaju za cilj da dopune nedostatke savremene ideologije i da pruže lažnu sliku stabilnosti. Problem je u tome što socijalizam nikada nije postojao u obliku u kojem se uzima kao predmet fantazije. Jedna od glavnih stvari kojima se kapitalizam bavi jeste upravo projekcija drevnog doma o kojem fantazira. U ovakvoj konstalaciji, odgovor na osećaj krize se jedino može tražiti u nostalgičnoj idealizaciji prošlosti. Ovo je ideja koja nas nagovara da se opustimo i prepustimo ideologiji da nas vodi. Predstava nostalgije ka socijalizmu u formi fantazije, upravo ukazuje na savremeno stanje prekarnosti i opšte nestabilnosti. Zlatno doba/Zidni crtež/80x60cm/Grafit Pozlata/2012 Zlatno doba/Instalacija/Magacin/Beograd/2012 Zlatno doba/Instalacija/Magacin/Beograd/2012