SOCIJALNA EKONOMIJA Model Čačak, 2012
Naziv projekta: Socijalna ekonomija – Model: Čačak participativni umetnički projekat Produkcija: Memorijal Nadežde Petrović, Čačak Godina: 2012. Autor: Danilo Prnjat Ko-autori/učesnici radionice: Nikola Baković, istoričar i student doktorskih studija; Dragana Božović, istoričar umetnosti; Branko Ćalović, ekonomista; Dušan Darijević, novinar i aktivista u kulturi; Vladimir Gojković, ekonomista i aktivista NVO; Sava Jokić, student filozofije, pesnik i aktivista; Vesna Kuveljić, psiholog; Julka Marinković, istoričar umetnosti; Daniel Mikić, fotograf; Ivan Milovanović, ekonomista i aktivista NVO; Bozidar Plazinović, umetnik i aktivista; Marija Protić, trgovac; Marija Radisavljavić, istoričar umetnosti i aktivista; i Milenko Savović, fotograf. Opis projekta: Projekat Socijalna ekonomija – Model: Čačak podrazumeva eksperimentalni pokušaj uspostavljanja modela robne razmene koji bi egzistirao kao potencijalno izglobljenje unutar postojećih ekonomskih procesa u našoj zemlji koji su sve više determinisani i vođeni logikom liberalne ekonomije. Rad je podrazumevao organizaciju radionice otvorenog tipa na kojoj se ušlo u promišljanje potencijalnosti, kao i praktične pokušaje izvođenja realnih samo-održivih sistema razmene koji nebi bili određeni dominantnom logikom po kojoj proizvodnja ili rad uvek rezultiraju (ili treba da teže) ostvarenju viška vrednosti, odnosno profitu. U tom smislu, jedina premisa rada je bila vođenje obrnutom logikom od one koju dominantna politička ekonomija nalaže – kretanju od viška vrednosti (profita) ka proizvodu, čime se težilo njegovoj besplatnosti (u ovom slučaju proizvod kome se težilo je bila hrana). Pod viškom vrednosti ovde smo podrazumevali sve one proizvode koji iz nekog razloga ne uspevaju da nađu svoje mesto na tržištu, dok drugačiji vidovi njihove razmene najčešće nisu omogućeni ili su pak, zakonom i zabranjeni. Radionica je okupila 15 učesnika različitih zanimanja (ekonomiste, aktiviste u kulturi i NGO sektoru, psihologa, trgovca, istoričara, osobe sa iskustvom rada u prehrambenoj industriji, osobe zaposlene u medijima i dr.) Na radnim sastancima su se pokušala mapirati sva ona naprsnuća i sitne pore koje se stvaraju u konstituisanju nekog ekonomskog programa ili sistema, te naći njihova logika i unutar iste pokušala se razviti neka drugačija, socijalno usmerenija i samoodrživa praksa koja bi mogla funkcionisati u lokalnom kontekstu (na prim. snadbeti određene ugrožene grupe hranom koja se inače baca). Ukratko, projekat se sastojao u pokušaju premošćavanja socijalnog i ekonomskog jaza koji je postao simptom društvene realnosti naše zemlje. Neke od linija razvoja projekta su išle u sledećim pravcima: 1. Proces istraživanja i mapiranje različitih klasno podvojenih grupa građana koje nemaju međusobnu komunikaciju, jasno razumevanje uzroka te podvojenosti i pokušaj uspostavljanja veze. U ovom aspektu projekta, studije slučaja su bili: a) oni koji sa viškom raspolažu, ali ga se iz nekog razloga odriču (proizvođači i domaćinstva koja bacaju proizvedenu hranu jer ne mogu da je plasiraju na tržište, farmeri-učesnici protesta, katering indistrija, trgovinski lanci, nemarna domaćinstva i; b) oni koji u postojećoj razmeni ne uspevaju da dođu do hrane (korisnici narodne kuhinje). Ovaj segment projekta je bio najobimniji, obuhvatajući rad na terenu, razgovore sa proizvođacima, anketiranje građana i sl. 2. Istraživanje obima uticaja koje Republika Srbija, kao i zemlje članice EU, kroz sistem institucija i zakona vrše, ograničavajući druge i drugačije vidove razmene (hrane) izvan onih koji su precizno utvrđeni zakonima (na prim. HASAP (HACCP) i dr.) čime se najdirektnije uzrokuje odbacivanje velikih količina hrane i sprečava mogućnost njihove dalje distribucije (različita politika koncepata best before i use by i sl.). Ovaj projekat je mapirao i neodgovornost socijalnih institucija države koje nisu pokazale otvorenost za projekte ovog tipa, obražući svoju poziciju mnoštvom različitih zakona i prebacivanjem međusobnih nadleznosti sa jedne na drugu (Crveni krst (Narodna kuhinja) i Centar za socijalni rad). 3. Istraživanje fabričkog procesa i pokušaj da se u samom proizvodnom procesu pronađe napuklina, deformisan proizvod, nešto što bi egzistiralo izvan stroge proizvodnje proizvoda namenjenih tržištu. Ovaj aspekt radionice je bio usmeren na pokušaj spoznaje sudbine prozivoda čiji je rok pred istekom i proizvoda koji bi mogli biti upotrebljivi i posle isteka roka (na prim. testenina, med, začini i sl.), te sudbine prizvoda na sam dan isteka roka upotrebe i sl. Ceo ovaj proces je najčešće, barem u našoj zemlji, vrlo opskuran. Ono sto smo mogli da saznamo jeste da trgovinski lanci imaju prilično razrađen mehanizam snižavanja cena (akcije) proizvodima koji su pred istekom, što bi, bez obzira na prvenstvenu usmerenost, moglo i da se razume i kao izvestan vid socijalne politike. Sve ono sto se ne proda, od strane trgovinskih lanaca biva vraćeno proizvođačima. Sta proizvođači rade sa prozivodima kojima rok istekne, nismo uspeli sa sigurnošću da saznamo. Brojni tekstovi ukazuju na veliku verovatnoću prepakivanja istih tih proizvoda i njihov povratak na tržiste, ali ovog puta sa znatno kraćim rokom upotrebe i oznakom use by (za razliku od oznake best before na primarnom proizvodu). 4. Razmišljanje o mogućnostima reaktuelizacije festivala hrane koji su u ranijim periodima bili aktuelni (na primer, Pitijade) i razvijanja koncepata društvene satisfakcije za učesnike, mogućnosti doniranja hrane, razvijanje socijalne logike prilikom distribucije prikupljene hrane posle festivala i sl. Ovaj aspekt projekta smo mapirali kao otvorenu mogućnost. 5. Pokušaj uspostavljanja nezavisnog sistema socijalne razmene koji bi funkcionisao izvan postojećih institucija sistema. U ovom segmentu zamisao je bila da se uspostavi nezavisan sistem razmene od farmera do krajnjeg korisnika (koji u ovom slučaju nebi bio korisnik narodne kuhinje). Kao potencijalnu mogućnost povezivanja, radionica je izdvojila mogućnost reaktualizacije koncepta radne akcije. Ovaj koncept društvenog aktivizma je bio popularan u jugoslovenskom socijalizmu, a istraživanja ukazuju na to da njegova popularnost nije jenjavala svih godina razvoja samoupravnog socijalizma od prvih radnih akcija na posleratnoj obnovi zemlje, pa sve do kraha Jugoslavije, krajem 80-ih godina. Takođe, ovaj vid društvene participacije nailazio je na veliku podršku i odobravanje od strane najšire društvene javnosti za sve vreme svog postojanja. Anketa i istraživanje koje smo mi sproveli, pokazli su da i danas postoji velika otvorenost ljudi za društvenu participaciju ovog tipa. Ideja je bila da se mobilišu oni kojima je hrana najpotrebnija u akcije sakupljanja hrane koja na njivama inače propada. Međutim, pokušaj uspostavljanja razmene ovog tipa, za koji smatramo da stoji kao otvorena mogućnost, je trenutno bio onemogućen zbog velike suše koja je zadesila zemlju i koja je farmerima unistila najveći deo prinosa za ovu godinu (do 70%). Zbog ovih vanrednih okolnosti, radna grupa nije uspela da izdvoji drugi ‘višak’ tog tipa koji bi mogao biti iskoriscen za nove procese razmene. Iz svega navedenog, rezultat radionice je društveno kritički rad, dokumentarnog tipa, koji mapira sve ove “mrtve tačke” ukazujući na limite koji egzistiraju kao najdirektnije kočnice uspostavljanja socijalne inicijative i (ne)mogućnost egzistencije društvenog u realnom ekonomskom prostoru. Više o projektu: http://www.youtube.com/watch?v=KA_3rCtezhw http://www.youtube.com/watch?v=MnRHVVu3kAA

OTKUP 2010-2012
Naziv projekta: Otkup aktivistički umetnički projekat Autor: Danilo Prnjat Saradnici: Artan Balaj, Fatmir Mustafa-Carlo Produkcija: Stacion, Centre for Contemporary Art, Priština, Kosovo; Interkulturalni dijalog, Rex-B92, Beograd, Srbija; Mangelos, Young Visual Artist Award, Galerija Kontekst, Beograd, Serbia Period rada na projektu: 2008-2010 Opis: Jedan od načelnih određenja liberalnog kapitalizma koji se zasniva na postojanju privatne svojine, u zemljama u tranziciji, ogleda se kroz proces rasprodaje društvene imovine i njene potpune privatizacije. Ovo načelo privatizacije je proklamovano kao jedno od vitalnih strategija razvoja Srbije i kao jedan od značajnijih uslova njenog puta ka Evropskoj Uniji. Sa druge strane, pitanja koja se tiču problematičnog statusa bivše srpske pokrajne Kosova (fusnota1) su pokazala da proklamovane vrednosti nisu mehanizam državnog delovanja, te da je ’državna imovina’ (Kosovo) i dalje jedan od prioriteta za koji se država bori.(fusnota 2) Ova borba se vodi/la kulturalnim, političkim, pravnim i vojnim intervencijama dok je ključni, ekonomski aspekt, ostao vešto zamaskiran kulturnim i nacionalističkim interesima. Naime, diskurs koji je srpska zvanična vlast proizvodila i koji i dalje proizvodi ide je u pravcu sveopšte mitologizacije (hegemone kulturalizacije) Kosova. Ova regija je stoga u Srbiji najčešće predstavljena u vidu spiritualnosti koja je esencijalna za ’srpsko poreklo’, nematerijalnog dobra za koje se treba boriti i sl. Takve koncepcije koje su dominantne u srpskom društvu najčešće su potkrepljivane činjenicom da se neki od najstarijih pravoslavnih manastira nalaze upravu o ovoj regiji, te je na taj način, putem društvene ideologije religiozna težnja ka duhovnom, imanentna srpskim pravoslavcima, dobila društveno-manifestnu i politički poželjnu materijalnu formu - borbu za teritoriju Kosova. Takodje, duhovne vrednosti bazirane na konstrukciji pojma „velikog srpstva“ su se temeljile na ponovnoj aktuelizaciji kosovske bitke (fusnota 3) - na njoj se gradio srpski nacionalni mit o herojstvu, stradanju (od strane turaka, nehrišćana), samožrtvovanju, izdaji i junačkoj smrti poslednjeg svetog srpskog vladara, Cara Lazara. Vrednosti bazirane na ovom mitu i konstrukciji pojma „velikog srpstva“ su upravo ono čime su nacionalističke vlasti na najgori mogući način manipulisale tokom ratova 90-ih, a čiji efekat je i danas široko prisutan u srpskom društvu. Projekat “Otkup” podrazumeva čin kupovine tri dela kosovskih umetnika i predstavljanje ovog projekta kao umetničkog rada u Beogradu. Ovaj čin egzistira kao: 1. čin davanja konkretnog značaja određenoj ’kulturi’ Kosova putem određenja njene materijalne vrednosti. Ovaj aspekt rada ima za cilj da isprovocira dominantne kulturne paradigme Kosova u Srbiji po kojima borba za Kosovo nikada nije predstavljena kroz pitanje moći i novca već kao mnogo „više“ i transcendentalnije pitanje koje se tiče „samog bića“ srpskog naroda. Takođe, ovim činom se kultura (umetnost) Kosova ne preuzima i kao takva, uslovno rečeno, izglobljenjem (ili otimanjem) predstavlja u Srbiji (fusnota 4) već se koriste metode kojima se u potpunosti postuje njen značaj i njena vrednost; 2. čin ’razvlašćenja’ određene kulture Kosova putem njene transformacije u privatno vlasništvo; i obrnuto, 3. čin autorizacije putem preciznog određenja privatne svojine i njenu transformaciju u ’opšte dobro’ (umetnički rad produciran putem javnih konkursa). Naime, ovaj projekat podrazumeva intervenciju unutar zvaničnih institucija Kosova (Ministarstvo kulture) da se dela izabranih umetnika autorizuju kao privatno vlasništvo tih umetnika, kako bi mogla legitimnim putem da se iznesu iz zemlje (prenesu preko granice). Ovaj nedovoljno transparentan status vlasništva na relaciji privatno vlasništvo - javno dobro na Kosovu (ali i u Srbiji kada je Kosovo u pitanju) otvara polje za razne društvene i državne manipulacije (tuđim) vlasništvom. Sa druge strane, ponudivši rad srpskim fondovima (državnim i nedržavnim) za produkciju, dela kosovskih umetnika se istovremeno i razvlašćuju, postaju javno dobro, čime se provocira brutalno uspostavjanje srpske kulturne hegemonije na Kosovu. S tim u vezi, projekat Otkup, kao vid dekonstrukcije kulturnih i materijalnih praksi koje su dominantne u Srbiji i na Kosovu, ima za cilj da deluje kao emancipatorska društvena praksa kojom se vlasništvo (kultura) utvrđuje kao privatno čime se podjednako provociraju nacionalistički mehanizmi obe suprostavljene strane (Srbije i Kosova). Fusnote: 1. Prostor Kosova podrazumeva spornu teritoriju na prostoru jugo-istočnog Balkana koja je većinom organizovana od strane delimično priznate Republike Kosovo. Kosovo je proglasilo nezavisnost 17. Februara 2008. godine i uprava države Kosovo de fakto kontroliše ovu teritoriju (izuzetak predstavljaju neke srpske enklave). Srbija nije priznala otcepljenje Kosova i ovu teritoriju smatra etnitetom koji je pod kontrolom Ujedinjenih Nacija. Prema Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, autonomna pokrajna Kosovo i Metohija spada u njenu suverenu teritoriju. 2. Značajniji datumi koji se tiču statusa Kosova i konflikta na ovoj teritoriji su: 1989. godine - Slobodan Milošević je doneo novi Ustav SFRJ kojim je drastično redukovana autonomija pokrajine Kosovo unutar Republike Srbije. Odgovor ne-nasilnog separatističkog civilnog pokreta na Kosovu je bio izgradnja paralelnog sistema edukacije, medicinske zaštite i poreza; 1990. godine – Samo-deklarisan parlament Kosova izglasao je nezavisnost države, Republike Kosovo. U tom period ova država je bila priznata samo od strane Albanije; 1996. godine – OVK (Oslobodilačka Vojska Kosova) započinje u počeku ne-nasilne akcije kojima pruža otpor srpskim i jugoslovenskim sigurnosnim snagama (počeci rata na Kosovu); 1998. - 1999. godine – Vojni i diplomatski sukobi srpskih i kosovskih vojnih i političkih snaga. Neuspeli pokušaji uspostavljanja OSCE posmatrača i NATO mirovnih snaga.; 1999. godine – NATO bombardovanje Srbije i uspostavljanje Internacionalnog kriminalnog suda za bivšu Jugoslaviju i dolazak NATO, KFOR i UMNIK mirovnih snaga na Kosovu; 2006. godine – Martti Ahtisari-jev predlog rezolucije kojim se Kosovu predlaže “nadzirana nezavisnost”, biva podržan od strana UK, SAD i evropskih članica Saveta Bezbednosti dok mu se Rusija suprostavila; 2008. godine – Republika Kosovo je proglasila nezavisnost. Do Decembra 2009. godine su je priznale 64 države sveta. 3. Kosovski boj je bitka koja se odigrala između srpske vojske i Otomanske imperije 1389. godine na kosovskom polju, oko 5km severo-zapadno od Prištine, današnjeg glavnog grada Kosova. Pouzdani istorijski podaci o ovoj bitci su oskudni i njena rekonstrukcija nije pouzdana. 4. Izložba prištinske umetničke scene “Odstupanje” koja je organizovana u galeriji Kontekst u Beogradu, februara 2007. godine je usled napada koji su usledili od strane nacionalističkih struja u Srbiji, odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova, proglašena rizičnom za bezbednost i zatvorena. I pored naknadnih aktivnosti organizatora izložbe da država omogući organizaciju iste, odgovor vlasti je ostao do danas nepromenjen. Više informacija na: http://www.kontekstgalerija.org/pdf_08/odstupanje.pdf, http://www.petitiononline.com/odstupi/petition.html (reprodukcije prikazuju radove kosovskih umetnika) Vise informacija o projektu: http://rexpro.b92.net/ikd/node/36

TEMPO PROJEKAT 2008
TEMPO PROJEKAT Intervencija Godina: 2008. Opis: Prva polovina 2008. godine u Srbiji je bila obeležena stalnim tenzijama u domenu medija uzrokovanih proglašenjem i priznavanjem nezavisnosti pokrajne Kosovo. Kako je Slovenija bila trenutno presedavajuća Evropskom Unijom, koja je u vreme nastanka ovog projekta bila pozitivno nastrojena prema budućoj nezavisnosti ove pokrajne, veliki broj supermarketa “Merkator”, slovenačkih vlasnika u Srbiji, našli su se na meti anonimnih bombaških dojava i napada. S obzirom na kompleksne (delom navedene) okolnosti, ovakvi vidovi radikalnog, antikapitalističkog ponašanja u javnoj sferi, posredovani putem medija, posmatrani su isključivo u kontekstu uskih nacionalnih i političkih interesa i bili pripisivani nekim od nacionalističkih organizacija u zemlji. Moj projekat je podrazumevao dostavljanje lažne dojave supermarketu koji je u vlasništvu srpskog investitora (“Tempo”) da je u jednom od objekata lanca ovih megamarketa postavljena bomba i, tim putem stvorene medijske manipulacije, izmenu konteksta javne recepcije svih ranijih dojava/napada. Naime, odmah nakon realizacije ovog projekta (8. februar 2008.), od 17. januara do 8. marta u Beogradu je bilo 114 lažnih dojava o podmetanju bombi upućenih ključnim državno-ideološkim institucijama u našem društvu (školama, bolnicama, sudovima…). S tim u vezi, možemo pretpostaviti da je ovaj projekat doprineo izokretanju kritičkog fokusa javnosti sa spoljno-političke određenosti problema na ideološki aspekt nacionalne politike. Drugim rečima, cilj ovog projekta je bio pokazati da je centralni problem sa kojim se naša zemlja suočava – pitanje Kosova – zapravo problem (nacionalizma) u potpunosti određen unutrašnojom politikom nas samih, a ne stvar spoljne politike u šta je javnost u Srbiji, medijskim mehanizmom, do tada bila podstaknuta da veruje. Dovodeći u vezu megamarket kao kapitalističku formaciju i značaj Kosova koji je aktualizovan kao pitanje od najvećeg nacionalnog interesa, ovaj rad je zapravo postavio pitanje smisla nacionalizma i njegove isključive materijalne determinisanosti u našoj zemlji. Više o projektu: http://daniloprnjat.wordpress.com/2013/05/21/odnos-nacionalizma-i-kapitalizma-u-projektu-tempo-danila-prnjata/ http://daniloprnjat.wordpress.com/2013/05/21/medijska-manipulacija-u-radu-tempo-projekt-danila-prnjata/ http://daniloprnjat.wordpress.com/2013/05/21/mediji-i-revolucija-dr-divna-vuksanovic-odlomak-iz-teksta/