Žarko (2002-2011)

Pre nekoliko godina izazvao sam pometnju u Šapcu postavljanjem skulpture (akta)  na ulicu. Skulptura ja ubrzo bila razbijena. Međutim za to kratko vreme koje je bila prisutna izazvala je burne reakcije, a posle njenog uništavanja čitav niz događaja koji su otvorili mnoga pitanja vezana za odnos društva u Srbiji prema umetnosti.

Akt sam vajao tokom 3. godine studija na Akademiji kao deo nastavnog programa. Naziv  skulpture je  „Žarko” kako se i zvao sam model kojeg sam vajao i crtao (jos i pre upisivanja na Akademiju).

Figuru sam izlagao i na Oktobarskom salonu u Šapcu, gde je prema priči većina posetilaca dolazila da vidi „čuvenu” skulpturu golog čoveka. Zbog takve reakcije odlučio sam da je postavim na ulicu, na neko vidljivo mesto u centru grada, naravno sa rizikom da može biti  uništena. Skulpturu sam postavio na sims zgrade u glavnoj ulici u Šapcu, ali nažalost bila je čitava samo nekoliko sati pošto je jedan od komšija iz te zgrade izlupao. Posle toga sledi reakcija iz Blica, a na članak Blica reakcija novinarke iz Šabacke revije, pa reagovanje vlasti (komunalne službe), stanara zgrade …. Itd. U čitav događaj bilo je umešano mnogo ljudi na direktan ili indirektan način, a „Žarko” je proživljavao ličnu istoriju, bio je problem br.1 u gradu kad je direktorka komunalnog dobila direktivu da figura golog čoveka koja se nalazi u centru grada mora biti hitno sklonjena. Kad su ostaci „Žarka“ sklonjeni u dvorište zgrade, starije gospođe iz komšiluka dolazile su da gledaju njegove genitalije, a potom, verovatno usled griže savesti - dodatno ga izlupale. „Žarko” ili bar ono sto je ostalo od njega nalazi se i danas u dvorištu zgrade, obrastao u travi i prekriven mahovinom.

Otac i sin (2004-2006)

U ovom radu bavim se problemom u komunikaciji, posebno između oca i sina. Krenuo sam sa svojim ličnim slučajem i pokušajem uspostavljanja boljih odnosa sa svojim ocem. Prvi korak se desio kada sam otkrio da tata i ja nemamo ni jednu zajedničku fotografiju. Čudna stvar – ako uzmemo u obzir da smo živeli zajedno 20 god. i da sa ostalim članovima porodice imam najnormalnije fotke. Razgovarao sam sa njim o tome i predložio mu da za moj art projekat napravimo našu prvu zajedničku fotografiju, što se njemu dopalo. To je bio prvi korak ka boljoj komunikaciji. Pronalazeći razloge koji ometaju normalan odnos između očeva i sinova, izdvojio sam jedan koji proizilazi iz čisto muškog ili mačo stava, koji je kao neko rivalstvo između ove dve strane. Ko je jači, bolji, i ko će da pobedi. Kao simbol tog mačo stava uzeo sam obaranje ruku, tako da je stepenik više u komunikaciji to što je moj otac pristao da za ovaj art projekat on i ja obaramo ruke.

Zato sam rešio da ovaj savršeni recept prenesem i drugima – tako što ću organizovati takmičenje u obaranju ruke između očeva i sinova.

 Takmičenje u obaranju ruku između teoretičara umetnosti i umetnika

Kada sam u radu Otac i Sin organizovao takmičenje u obaranju ruku, desilo se to da ne samo da su se takmičili očevi i sinovi, već su različite grupacije suprostavljenih odnosa želele da se takmiče i na taj način komuniciraju: majke i ćerke, sestre, profesori i studenti... itd.

Dve godine kasnije isti recept za bolju komunikaciju između teoretičara umetnosti i umetnika upotrebio sam u ovom radu.

Love (2008)

Rad Love je rekonstrukcija tragičnog događaja koji se desio 04. 06. 1979. u sobi br. 701.

“Tragični događaj“ je ubistvo dvoje ljubavnika, motiv nikad nije utvrđen. Ljubavnik je nađen mrtav u kadi i pretpostavlja se da ga je ona ubila i zatim skočila sa terase. Njeno telo je palo ispred hotela Kasina gde je i pronađena na mestu mrtva. Postoje razne teorije motiva zločina.

I love you so much I would kill for you (2009)

http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/2483596-i-love-you-so-much-i-would-kill-for-you

Autor rada čita bibliju suprotno od uobičajenog načina čitanja biblije. Umesto smireno, on čita agresivno tako što se dere i urliče. Ovaj video komentariše ljude i grupe koji koriste ljubav prema nečemu (u ovom slucaju religiji) kao opravdanje za agresiju i nasilje prema drugima koji nisu njihovi istomišljenici.

What is my citizenship? (2009)

http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/15948357-what-is-my-citizenship-

Rad tematizuje klišee i predrasude koje postoje prema određenim nacijama, kao i činjenicu da u današnjem svetu vrlo često ljudi najrazličitijih nacionalnih pripadnosti poseduju isto državljanstvo. Cilj rada je da posmatraču onemogući građenje takve predrasude, već da posmatra određene ljude i zaključuje o njima na osnovu opštih stvari, prepoznatljivih kod svih ljudi. Šribarove kolege, prijateljei i poznanici nas posmatraju sa fasada grada. Od svake fotografisane osobe umetnik zahteva samo jednu rečeniocu. Samo jedan iskaz, koji se toj osobi u tom trenutku čini važnim. Tako nastaje spektar izjava o životu, o željama, o snovima ili sasvim banalnim stvarima, koje čine ljudsku svakodnevnicu.

Nestanak privatne sfere, kao jedan od fenomena javnog prostora, koji se na Zapadu javlja s početka 1990-tih godina, u Srbiji se sreće nešto kasnije, početkom novog milenijuma, kao posledica zakasnele tranzicije.

S jedne strane se zapaža nestanak javnog prostora zajednice u korist privatnog (privatizovanje od strane pojedinih mega-koncerna), i istovremeno nestajanje pojedinca, individue i njeno potpuno povlačenje u anonimnost. Rad What is my citizenship? ide korak dalje, otvarajući važno pitanje, koje bi se moglo formulisati na sledeći način: Koja prava može da ima pojedinac u javnom prostoru, bez otkrivanja svoje nacionalne, političke ili socijalne pripadnosti?

 What is my citizenship? je radjen kao site-specific rad u Gracu, u okviru festivala Štajerska jesen. Za potrebe rada fotografisano je više od 200 ljudi, srpskog državljanstva.

Muška stvar / Male thing (2010)

Dva dela rada Muška stvar/Male Thing - serija fotografija i skulpture, reprezentuju različite, ali bliske koncepte i funkcionišući u konkretnom prostoru, na izložbi, zajedno stvaraju novo, otvoreno i performativno delo, koje ne predstavlja jednu konkretnu ideju i značenje, već ga dobija u sadejstvu sa publikom. Dok prikazuju prepone muškaraca sa uvučenim penisima koji simuliraju nepostojeću vaginu, fotografije pokreću intimnu priču - sećanja iz detinstva, „najranije kastracione strahove“, neshvaćene šale odraslih muskaraca, frustracije, komplikovane odnose sa roditeljima, motive, želje, krivicu. Ovim rad korespondira sa osnovnom frojdovskom  simbolikom falusa i kastracionim strahom i kasnijim lakanovskim tumečenjem odutnog/prisutnog objekta želje, kroz nivoe simboličkog, imaginarnog i realnog. Skulpture koje predstavljaju kontrapunkt odsutnom penisu su umnoženi odlivci autorovog penisa u erekciji, izrađene u prirodnoj veličini od tri vrste čokolade i bombona različitih boja i aroma. Ove skulpture su ponuđene publici kao poslastice na tanjirima i činijama, namenjene konzumiranju. Publika je bila slobodna da se posluzi slatkišima. Sama priroda njihovog konzumiranja - momenat jedenja penisa ukazuje i na kanibalsku prirodu savremenog čoveka kao konzumenta –on/ona, poput deteta u oralnoj fazi, želi da poseduje sve, jede sve i svet se, pa time i umetnost,  ispituje putem neposrednog konzumiranja.

Pitanje, koje ovaj rad otvara kada provocira zazorno u publici, vraća nas Fukoovskoj ideji o nama kao Novim Viktorijancima, i neokonzervativnom dobu u kome se seksualnost izjednjačava sa perverzijom i konstituiše isključivo putem zabrana koje društvo nameće. Seksualnost konstruisana kao prestup, dovodi umetnika do razmatranja pitanja šta svojim pripadanjem dominantnoj grupi dobija. Kao heteroseksualno orijentisan muškarac, zdravog i lepog tela, on po automatizmu biva označen kao neko ko je sposoban i pogodan da prenese svaku šovinističku ili diskriminatornu poruku. Takođe, on takvim indeksiranjem biva objektivizovan, sveden na ulogu predstavljača jednog koncepta sa kojim nikada nije pristao da se identifikuje. Ova pozicija, desubjektivizovanog umetnika, provocira želju da se temeljnije bavi prestupima svojih „neusvojenih“ identiteta.

Muškarci ne plaču / Men don't cry (2010)

http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/11579277-men-don-t-cry

Rad „Muškarci ne plaču“, upravo se može posmatrati kao jedan pokušaj dekonstrukcije rodnog stereotipa, u Borisovom slučaju na ličnom nivou. Naime, Boris se u svom radu ne bavi tradicionalnom floskulom „muškarci ne plaču“ dokazujući da ona nije istinita, jer pojedini muškarci ipak plaču, niti ohrabruje muškarce da pokažu emocije, jer bi se na taj način upleo u krug stereotipa iz koga nema izlaska.

Tezu „muškarci ne plaču“ Šribar dekonstruiše na osnovnom i najbanalnijem nivou, dokazujući da plač nema veze sa emocijama. Svi plaču. Svako ljudsko biće plače, i on to dokazuje kada seda i poput eksperimenta, izaziva suze hemijskim putem, dok seče crni luk. Dok ponavlja mehaničku radnju sečenja luka, Boris iz suza koje su fiziološke, prelazi na emotivni plač. Ili ne prelazi. Nemoguće je uočiti trenutak transformacije iz koje dopušteni fiziološki plač, prelazi u besni muški plač nemoći ili transgresioni muški emotivni plač.

Ovim radom, Boris dovodi u ravan fizički i psihički doživljaj, aludirajući na svoje iskustvo, kada na osnovu fizičkog izgleda autora, publika njegovo delo smešta u određeni kontekst. Upravo svaka rasprava o tome da li su njegove indukovane suze „prave“ (jer istina je da su svake suze prave i takodje -indukovane, na ovaj ili onaj način) govori ne toliko o radu nego o konstrukciji umetnika medju publikom, iz koje proizilazi i smeštanje rada u okvir jedne ili druge politike. U ovom radu, Boris ne propagira odgovor na stereotip „muškarci ne plaču“, on ga suštinski obesmišljava, pri tom izbegavši da uđe u njegovo razmatranje, na ličnom, socijalnom, etičkom ili političkom planu. Problem identiteta Drugog-kao-slabijeg, je kroz ovaj Borisov rad dekonstruisan je i odbačen kao bezvredni konstrukt koji je nastao na jednoj nestabilnoj tezi da je nečiji plač odraz slabosti.

Ovaj radikalni čin, odbacivanja celog socio-kulturalnog konteksta patrijarhalnog društva u kome je ovakav konstrukt nastao, odgovor je umetnika koji je sateran uz zid. Boris kao pripadnik većine, postaje i (pre)nosilac dominantnih stavova društva, nema argumente da se pozove na svoju posebnost, jer je on u očima publike pipadnik poželjne većine, poželjnog jačeg, na čijoj je dobroj volji da u privatnom životu izabere između mačoizma i blagosti, diskriminacije i tolerancije. Ukoliko u svom radu načini iskorak ili prestup, motivi za to će biti traženi (i nađeni) u njegovom „šovinizmu“, želji da iz svoje udobne pozicije jačeg provocira slabije ili im se ruga kada se bavi rodnim pitanjima i dovodi u pitanje „normalno“ i poželjno.

Ja imam sve / I have it all (2011)

http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/15947732-i-have-it-all

Video rad „Ja imam sve“ već svojim nazivom upućuje na tezu o autoru kao onom, koji time što pripada grupi koja dominira, ima sve. Šta sve autor ima, ako njegovo posedstvo nema nikakve veze sa onim što prikazuje u filmu? Odgovor na to nalazi se upravo u disparatnosti ove dve slike, u njihovom razmimoilaženju. Slici umetnika kao radnika, i umetnika kao posednika. Umetnik poseduje svoj rad, iako on ne pripada njemu, i prikazana situacija je možda jedini oblik neotuđenosti produkta rada (bazena) od umetnika/radnika/najamnika. Kratka sekvenca u kojoj umetnik pliva u bazenu koji je sam radio, je jedini trenutak u kojem je on korisnik dobra koje je stvorio, njegov beneficijar. U tom trenutku, uživajući u produktu svog rada, on ima sve. Najveći profit je upravo ta vizuelna slika, u kojoj ta situacija, oslobođenog rada, publici izgleda potpuno logična i koincidentna.

 Zbog toga se u radu „Ja imam sve“ minimalnom intervencijom, a možda najradikalnije i na više nivoa, dekonstruiše identiet dominantne rodne većine, kao identitet kome se uz dominaciju u socio-kulturnoj sferi, prirodno pripisuje moć i bogatstvo. Ta samorazumljivost koncepta da se muškarac odnosno muški identitet, osim toga što je primarni u odnosu na ostale identitete, potrvrđuje i kroz posedstvo, u ovom radu je podcrtana i dovedena u pitanje. Taj nivo nedodirljivosti dominantnih pozicija muškarca-bogataša-posednika, u kome lepota, bogatstvo i moć, logično proizilaze jedno iz drugog, u ovom radu je viđen kao osnovni razlog nemogućnosti suštinskog razumevanja između nosioca/ne i pripadnika/ različitih identiteta.

 Pitanje koje se postavlja na kraju je odkuda na hijerarhijsku rodnu postavku reaguje neko ko putem nje nesumljivo profitira, jer je identitet koji mu he dodeljen poželjan i predstavlja poziciju moći. Ono što ovaj umetnička praksa Borisa Šribara progovara je da se sa pozicije moći, koja je zasnovana na slučajnoj sreći, upravo i mora zauzeti (auto) kritički stav. I to ne preispitivanjem pozicije nekoga ko ima sve, već samog konteksta u kome je neko prepoznat u okviru društva kao nosilac moći na osnovu fizičkih predispozicija, a ne na osnovu svoga govorenja ili delovanja. Rad ukazuje na drugo lice diskriminacije Drugosti, a to je mnogo opasniji i skriveniji šovinizam, onaj koji moć i hijerarhiju kojoj služi, nikada ne preispituje, nego je po inerciji uvek iznova reprodukuje.

Umetnik / Male artist

http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/15948393-the-making-of-male-artist-

Šribar se radom Umetnik ponovo vraća na poziciju muškarca, muškarca izražene muškosti, muškarca-Davida, čije telo predstavlja uzor, muškarca koji se ne/opravdano slavi i na kraju, muškarca-umetnika, što su sve eksterne kvalifikacije-prekonstrukti sa kojima se on suočava. Stajanjem u pozi Davida, u toku odlivanja, onesvešćivanjem, Šribar dokumentovani trenutak fizičke slabosti dovodi - od realne, preko imaginarne do simboličke - nemogućnost da se u tom kalupu biva i ostane. Iako bez namere da se poigrava značenjskim određenjima kalupa, originala i odlivka, da ih uključi u rad,  realna teškoća sopstvenog o(p)stanka u pokrenutoj pozi Mikelanđelovog Davida-modela, pokrenula je pitanje simboličke egzistencije unutar sopstvene rodne uloge. Bez namere da preispituje pitanja muške seksualnosti, Šribar se spajanjem dokumentarnog videa i skulpture u celinu, bavi pitanjem neodrživosti socio-kulturnog koncepta "dominantnog/muškog tela". On time priznaje svoju nemogućnost da, čak i u polju umetnosti objedini sve segmente toga identiteta, identitetskog konstrukta (muškog, idealizovanog, imaginarnog) Umetnika. Ovaj je David, realan, postojeći čovek, koji nije sposoban da ostane u prkosnom zaletu odapinjanja praćke, njegovo je telo, kao i njegov identitet heterogen, izliven prema neodrživom modelu, sastavljen iz delova, skrhan pa sastavljen, a zatim pozlaćen.

Videvši samo Umetnika, pozlaćenu statuu muškarca sa penisom u erekciji, zlatni spomenik umetnika samom sebi, publika dobija upravo ono od čega je Šribar pošao, socijalni konstrukt samozadovoljnog i prkosnog Umetnika Šoviniste, koji je i u realnom i u simboličkom smislu dekonstruisan. On se posle dekompozicije vraća i biva izložen, ali je i upravo baš kao umetnik Boris Šribar, nesposoban je da u novom kontekstu, kontekstu galerije, samostalno i jednoznačno razbije zamku sopstvenog (rodnog, seksualnog, strukovnog) identiteta sa kojim se iz rada u rad autokritički obračunava.

Silence implies conset / Ćutanje znaći odobravanje

http://borissribar.webs.com/apps/videos/videos/show/16223742-silence-implies-consent

Silence implies consent / Tišina podrazumeva saglasnost je koncept socijalne interakcije, koja kaže da su ljudi skloni da preuzmu nedostatak odgovora na akciju kao prećutno odobravanje te akcije.

Primer navedenog procesa: Ako se niko ne žali na smeće koje sam stavio ispred dvorišta, onda mora biti da nikome ne smeta. Ustvari, svakome možda smeta, samo što svi ćute. Ne možete biti sigurni da njihovo ćutanje znači da pristaju.

Qui tacet consentire non videtur -- Ko ćuti ne saglašava se. Ukoliko neko ne daje odgovor to se ne može tumačiti kao davanje pristanka ili odobravanje. Ovaj institut je kasnije drugačije tumačen kao "Ćutanje je znak odobravanja" a to je nepravilno. Ako neko nešto želi, prihvata, podržava, treba to nedvosmisleno da izjavi, a ne da se njegovo ćutanje smatra kao saglasnost. Svi demokratski pravni sistemi su se vratili izvornom, tj. Rimskom tumačenju.

Performansom ušivanja usta izražen je stav koji direktno referiše na akciju koju su izveli zatvorenici Centralnog zatvora u Beogradu, nekoliko puta tokom poslednjih godina, a u skorije vreme u Kirgistanu oko 400 zatvorenika je izvelo sličnu akciju. Razlozi ovako radikalnog protesta su egzistencijalni, loši uslovi življenja, hrane, smeštaja, higijene, politike institucija... Zanimljiva je ta analogija gde su umetnici kao i zatvorenici marginalna grupa koja zavisi od državnog aparata. Odsustvo umetničkih institucija i kulturne infrastrukture stavlja u poziciju zatvorenika ne samo umetnika nego i celo društvo.

O meni

Moje ime je Boris Šribar, vizuelni umetnik iz Beograda. Rođen sam 1979. godine u Šapcu, diplomirao vajarstvo 2005. na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mrđana Bajića. Od 2001. godine redovno izlažem u zemlji i inostranstvu i učestvujem na brojnim radionicama iz svih oblasti vizuelnog stvaralaštva. Saradjujem sa umetnicima i umetničkim kolektivima u zemlji i inostranstvu (Marina Marković, Mića Stajčić, Mrdjan Bajić, Maja Radanović, Milica Ruzičić, Milica Tomić, Marija Ratković, Nikola Dedić, Mirjana Pajtler, Kultura sećanja, Treći Beograd, dez.org, Kud mreža, Oda projesi, Harta.... ) Jedan sam od osnivača umetničkih grupa: Kolektiv, Dez.org, Muzej.

Samostalne Izložbe/performansi

2011  „Ja imam sve”, Galerija Alkatraz, Ljubljana, Slovenija

2010  „Ja jedem sve”, Centar za kulturu Sopot

2010  „Muška stvar”, Galerija Remont, Beograd

2006  Takmičenje u obaranju ruku između teoretičara umetnosti i umetnika, New Moment, Beograd

2006  Entuzijazam Borisa Šribara, Dom omladine, Beograd

2004  „Otac i Sin”, Galerija Zvono, Beograd

 Kolektivne izložbe /izbor/

2010  „Bermude“, Galerija  Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, Beograd

2009  C o l o g n e O F F, Cologne Online Film Festival

2009  Stajerska jesen, Grac, Austrija

2008  Ponovna poseta Beogradu, hotel Kasina, Beograd

2008  21 Artists at UBER, Švedska

2007  Re_set:[02], Galerija Savremene umetnosti, Pančevo

2006  Odbrana Prirode, 12. Bijenale u Pančevu

2006  Re_set:[01], Kontekst galerija, Beograd

2006  Zoom to Fit, Galerija Ozon, Beograd.
2005  L’art video de Serbie, Kulturni centar Srbije i Crne Gore, Pariz, Francuska

2005  Fluid, Dom omladine, Beograd

2004  Transformacije, Galerija Remont, Beograd

2004  Čudna tačka tenzije, Narodni Muzej, Cetinje

2004  Jugoslovensko bijenale mladih, Vršac

2004  Border Disorder, Arhus, Danska

 Prezentacije/Radionice

2012 Mikser Festival, Beograd, Srbija
2011 Kultura sećanja/workshop, Šabac, Srbija

2011 Mikser Festival,/Kids-patch, Beograd, Srbija
2010 Performance Intermedia Festival, Szczecin, Poljska
2010 Visual Container, Milan, Italija
2010 Likovna kolonija, Šušara, Srbija

2008  Akto Festival, Bitola, Makedonija

2008  Likovna kolonija, Jalovik, Srbija

2005  Loesje, video radionica, Berlin, Nemačka

2005  Speak Up, Akademija likovnih umetnosti, Helsinki, Finska

2003  Speak Up, Muzej savremene umetnosti, Beograd

2003  How to send message, NIFKA, Helsinki, Finska

2001  Stone Sculpture Symposium, Goa, Indija

2001  Stone Sculpture Symposium – Summer Academy, Salzburg, Austrija

Nagrade

2004  „Vladeta Petrić – vajar” za uspehe i rezultate u skulpturi, godišnja izložba

studentskih radova, FLU, Beograd

2001  „Igor Belohlavek”, Oktobarski salon, Narodni muzej, Šabac

Web site