Finale 2011 Producirani radovi Arhiva Finale 2012

 

 

 

 

Dragana Lukiæ

Сунђерка

 

Сунђерку сам први пут видела када сам имала око 14 година. Сунђерка је жена која не може да има децу и која је због тога остављена – eng. left behind. Сунђерка покушава да се избори са својом траумом свакодневним перфомансом „другог стања“. Недавно сам сазнала да у Србији има више „жена“ овог тима - Сунђерке. Сунђерке не преузимају улогу жртве, то су изузетно јака „створења“.

У филму 10,31 минута дужине, имамо прилику да доживимо један дан жене са/од сунђера. Упознамо се са „њеним“ свакодневним ритуалом измештања жеље и фетишизма. Она одлази у радњу за дечију одећу, где набавља објекте  за своје „дете“; видимо како ови објекти функционишу на симболичком нивоу као фетиши за грађење једне изоловане индивидуалне судбине. Затим Сунђерка одлази да се моли Мадони, икони деве, Мајке Божије, са којом  покушава да се идентификује. Нажалост, немогућност идентификације носи као последицу, немогућност ишчитавања молитве и рефлектује проблеме у грађењу језика, или језичког смисла на нивоу структуре. Сунђерка, на крају остаје сама са својим најважнијим фетишом-порозним стомаком -сунђером са брисање, чишћење, испирање или прање зноја, излучевина тела којa  невидљиво нестају  полишем производње. Или контрацептивне улога сунђера у спречавању продора сперматозоида, као и не/могућности говора. 

Сунђерка је преформатив. То није „право“ име жене. Сунђерка је историјски карактер. „Она“ је живела крајем деведесетих у Југославији, када сам је ја први пут срела, са својом мајком, у аутобусу. Претерано се шминкала, наносила слојеве „одеће за кревет“ - из душека; могли бисмо је слободно окарактерисати као „жена покретни кревет“ На енглеском, mattress woman. Према причи сведока, била је нарочито „неухрањена“.

Hej  Сунђерке! Јавите се да Вам чујем глас!

 


Ружне жене/The ugly women

 

Серија од десет слика „ружних жена“ је настала 2008. године и инспирисана фотографијама са вебсајта www.uglypeople.com. Овај амерички вебсајт, се првенствено бави производњом лепог и ружног, као бинарних опозиција, где лепо преузима превласт над „ружним“. А „ружно“ остаје занемарено. Слатко, cute, се и не помиње, или категорије између.У својим књигама: „Историја лепоте“ и „Историја ружноће“, Умберто Еко објашњава како ове категорије имају далеку историју која је конструисана и уско повезана са моралним начелима. Тако, у старој грчкој, савршено грађено тело је такође репрезентација етичких начела, усклађене пропорције са умереношћу говора, истанчаности узвишене лепоте. Оваква схватања се даље настављају у Хитлеровској Немачкој, као идеја о „савршеном“ грађанину и „савршеном“ друштву тоталитаризма. А данас, ми знамо да обличје лепог носи са собом строгу тортуру тела, заједно са дјетом, изгладнелошћу и мучнином. Нису битна тела, важније су репрезентације.

Ружне жене или љубав ружне жене, на помало патетичан начин позиционира ружно, као друго, ван домашаја уобичајеног. Ружне жене су такође представе, оличење зла – „Подле жене“. Ако жена није оно што је лепо, „она“ не прихвата „исправност правила“. Тако да скуп ружних жена би узвикнуо: „Да, „феминисткиње“ су све жене које нису „довољно“ лепе!“, па се не могу срећно у-дати  и облизивати сладолед.

 


„Женска“ Божићна декорација/The Female Christmas Decoration

 

У децембру 2010. године, направила сам ову декорацију. Шаблон жене са осмехом је преузет из „женских“ часописа, и због тога декорација носи назив „женска“. Божићна, зато што је настала тачно у периоду рођења Исуса Христа, или одбројавању дана до Нове године, када је град осветљен са свих страна, светиљкама разних боја, безбрижних пролазника са поклонима и осмесима. Декорација је игра са симболима. Пиштољ као симбол „моћи“, фалус, или „твар“, што се обликује „унутар“ контуре крвљу смешаном са електричним сигналима сензора.

Божићна декорација је електротехнички експеримент, проба струјног кола стомака, осмеха и пиштоља, бело, црвено, црвено = црно. Сензор за покрет је смештен са друге стране, изван и реагује на температуру тела. Сензор шаље сигнал ардуину – програму који манипулише дигиталним сигналима 1. 0., и чија сложеност диктира треперавост и живост декорације. Напајање омогућава континуирани струјни ток, а програмирање је визуелна мелодија: игра симбола који се пале, гасе, пламте (fade in, fade out) или мирују. Симболи су измештени из контекста и лебде у линеарном цртежу лед лампица. Они не нуде изјаву, само измештају. На крају, носе снажно симболичко значење а употребљени су на крајње дечији и „безазлен“ начин, са озбиљним последицама: поновно питање етике.

Ако је декорација споља, изван out, шта је из/у-нутра  - in?

 


 

O meni

 

Драгана Лукић је рођерна 24.08.1982. у Београду. Дипломирала је на Факултету Ликовних Уметности 2008. године, и наставила школовање на Валанд Школи Лепих уметности у Гетеборгу, одсек за дигиталне медије.

Радови Драгане Лукић су инспирисани феминистичком теоријом. У својим експериментима комбинује: перформанс, инсталацију, видео и филм. Избор медија је прилагођен концепту.

Током 2007. и 2009. године, Лукић се  школовала на студијама рода и менаџмента у култури и уметности. Отуда жеља да своје идеје реализује у склопу већих и сложенијих пројеката, са уметницима/цама различитог културног порекла, вештина и приступа. Циљје био је креирање/ решавање комплексности проблема који се појаввљују услед промене контекста, са ослонецем на феминистичке дебате о језику.

2010/2011 године, Лукић учествује у организацији неколико изложби у Србији и Шведској.

 

 

Web site

suckadevintern.se