Modni žurnal Beča

Modni žurnal Srbije dobija svoj nastavak u radu Modni žurnal II na kojem sam radila u Beču. Kao stipendista WUS Austria grupe I gost student čuvene slovenačke teoretičarke medija I umetnice Marine Gržinić, na bečkoj akademiji umetnosti na klasi za postkonceptualne umetničke prakse, bila sam u prilici da mesec dana boravim u Beču gde sam fotografisala, intervjuisala, snimala video zapise među predstavnicima naše dijaspore (ovo naše podrazumeva ex Yu prostor). Tema snimanja bila je, kao i do sada, odevanje, preferencije u odevanju, moda i srodne pojave vezane za svakodnevni život i egzotiku svakodnevnog. Odevanje se javlja kao svojevrstan Mc Guffin efekat, objekat na koji se svi koncentrišu, ali koji je od efemernog značaja za samog pripovedača i priču. Termin žurnal preuzet je, takođe, iz filmske terminologije, a podrazumeva petnaestominutne priloge koji su bili sadržaja o kulturno istorijskom nasleđu, ili su imali funkciju dizanja radnog elana kod ljudi prikazujući teme iz privrede, a išli su pre redovnih filmskih projekcija u bioskopima. Teme su vremenom iscrpljene i neki autori interpretiraće ove žurnale na svoj način. Modni žurnal oslanja se na iskustva i prvobitnih i ovih drugih žurnala.

MENADŽMENT LJUDSIH RESURSA-HUMAN RESOURCES MANAGEMENT Ili: Kinezi japiji

Savremene tendencije menadžmenta ljudskih resursa u svetu kreću se u pravcu sve veće mobilnosti tj. pokretljivosti radne snage, s osnovnom idejom da se potencijalni radnici sele iz prostora manje potražnje za radnom snagom u područja veće potražnje, kako bi se u idealnim uslovima minimalizovala nezaposlenost. U ovoj tendenciji prednjače Kinezi podstaknuti državnom politikom Narodne Republike Kine koja ih ohrabruje da se isele dajući im izvesnu novčanu podršku. Kinezi dolaze, između ostalih, i u našu zemlju. Njihova radna etika je najvidljivija u tržnom centru u bloku 70, na Novom Beogradu.

Između ostalog, tržni centar u bloku 70 je jedan od najvećih veleprodajnih objekata na Balkanu. Domaći „butikaši“, ali i oni iz cele regije dolaze svakodnevno u Beograd kako bi kupovali robu od Kineza i preprodavali je u svojim zemljama po znatno nižim cenama. Vlasnici lokala i radnici provode po ceo dan u buticima kako bi zaradili što više novca.

Japi stil je oličenje uspešnog poslovnog čoveka. Reč japi je nastala od engleskih reči Young-mlad, Urban-gradski, Professional- poslovan, profesionalan. Termin se u početku odnosio na mlade ljude u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim, ali se danas odnosi i na ljude tzv. srednjih godina. Japiji su oni koji nose košulje, sakoe, kravate, teže da zadrže posao koji im obezbeđuje prihod, koji ih smešta u višu srednju klasu. Termin japi nastao je ranih osamdesetih godina 20.veka kao ironičan eho na rane hipije koji su odbijali svet materijalistički orjentisanih vrednosti.

Da li su Kinezi japiji muškarci budućnosti ?!

KućaStil

Projekat  ima radni naziv Kuća Stil, a materijalizovan je u mediju fotografije. Modeli su stanari kolektivnih centara fotografisani u salonima nameštaja. Rezultat je paradoksalna slika zadovoljnih i nasmejanih lica u salonskom okruženju. Ovim radom preispituju se mogućnosti komičnog u tragičnim uslovima života, Problematizuje se humor. Šnegans u knjizi Istorija groteskne satire kaže “ Smešno se temelji na kontrastu između zadovoljstva i nezadovoljstva.” Ovim radom nameravam i da presipitam vrednosti koje promovišu life style časopisi. Okolnosti u kojima žive ljudi u kolektivnim centrima od presudnog su značaja za smer i, razvoj i na kraju, čitanje samog rada. Evo nekoliko činjenica preuzetih iz publikacija koje se smatraju najrelevantnijim za problematiku izbeglica.

Stvaranje kolektivnih centara u Srbiji bilo je opravdano kao humanitarna mera pomoći izbeglicama koje nisu imale mogućnosti da samostalno obezbede neku vrstu smeštaja. Međutim, takva situacija ima bar tri vrste negativnih efekata.

Psihološki efekti. Uslovi kolektivnog smeštaja deluju mentalno iscrpljujuće i često povređuju ljudsko dostojanstvo.. Visoka učestalost upotrebe sedativa , o čemu su, na primer, svedočili bivši i aktuelni stanari kolektivnih centara u Rekovcu, potkrepljuje istinitost ovakve teze. Uočava se, takođe, da život u kolektivnim centrima ruinira uobičajene socijalne kompetentnosti svojih stanara. Kolektivni centri posle izvesnog vremena postaju prezaštićujuće sredine u kojima njihovi stanari stalno odlažu donošenje bilo kakve odluke koja bi dala jasan smer njihovom životu, živeći u stanju konstantnog očekivanja nečije tuđe intervencije, ne pokazujući bilo kakvu inicijativu.  Stanje postaje tako ozbiljno da se može konstatovati svojevrsna zavisnost od pomoći.

Socijalni efekti. Uslovi smeštaja u kolektivnim centrima često se pokazuju plodnim tlom za razvoj konfliktnih međuljudskih odnosa, pa porodice ili grupe porodica žive u stanju latentnog sukoba koji se povremeno može manifestovati i teškim oblicima fizičkog nasilja.

Takođe, život u kolektivnm centrima po pravilu ne doprinosi široj socijalizaciji njegovih stanara. Smeštaj u kolektivnom centru obično stigmatizira, te odnos spoljne socijalne sredine i unutrašnji socijalni procesi dovode do getoizacije kolektivnog cenra.

Ekonomski efekti. Reč je, u prvom redu o velikim ekonomskim troškovima izdržavanja kolektivnih centara i krajnjoj neefeikasnosti ulaganja u kolektivne centre. Za njihovo održavanje troše se znatna budžetska sredstva. Ipak, uprkos tim ulaganjima, u različitim analizama uvek se ponavlja konstatacija da su uslovi života u kolektivnim centrima loši, ili veoma loši. Pored svega, izdržavanje kolektivnih centara često je praćeno hroničnim dugovanjima za utrošenu električnu energiju, vodu, ili slično. Zatvaranje nekih koletktivnih centara dodatno je uslovljeno i znatnim smanjenjem broja korisnika, čime izdržavanje tih kolektivnih centara postaje još neracionalnije. Smanjenje broja korisnika pojedinačnih kolektivnih često je potvrđivano u opštinama obuhvaćenim ovim projektom.[1]

Ovo su sve neke od okolnosti u kojima se nalaze kolektivni centri, ali i mogućnosti problematizovanja teme izbeglištva, doma, životnog prostora. Savremeno čitanje fotografije ne podrazumeva samo posmatranje onoga što je fizički prisutno na slici, nego i , kako bi rekao Rolan Bart, čitanje šuma, tj, okolnosti u kojima je snimak urađen, pozadinu snimljene situacije.

O meni

Aleksandrija  Ajduković je rođena 11.oktobra 1975. u Osijeku. Diplomirala je na Akademiji umetnosti “BK” u Beogradu, odsek fotografija, u klasi Milana Aleksića. Od 2005. clan je ULUSA, a od 2006. u statusu samostalnog umetnika. Trenutno je na master studijama u Novom Sadu, u klasi Đorđa Odanovića. Gost student Marine Gržinić na klasi za postkonceptualnu umetničku praksu na bečkoj Likovnoj akademiji. Prošlogodišnja je finalistkinja Mangelos nagrade, dobitnica Henkel Art Award za mladog umetnika 2005. i  45. Oktobarskog Salona. Ove godine učestvuje u UnideeCittadellarte umetničkoj radionici u Bijeloj, Italija. Kroz portetisanje slučajnih prolaznika, naturščika-modela na elaboriran i duhovit način beleži fenomene vezane za savremeni život i njegove svakodnevne refleksije u domenu mode, pop kulture i lifestyle-a (ne)urbanih sredina.

 

Web site

http://www.istinitisti.com/provalija